Pripovetke / Veljko Petrović

52 ВЕЈБКО ПЕТРОВИЋ

мени. Дуго је требало, док су ме почели својскије примати у куће. А и то је било некако програмски, само у празничним згодама.

Нарочито су им жене биле уздржљиве према мени. Ријетко сам могао бити на само у њиховом кругу, а тада бих сам осјетио да су хладније и обазривије. Мене је то много узрујавало, јер ја сам волио њихово друштво. Њихови брзи разговори, фина наслућивања, борба и игра ријечима, титрање с клизавим и узбудљивим, пристајала су мени и накнадила су ми ону досаду, коју сам трпио због наивног или брутално разголићеног ашиковања с нашим женскињем. Највише ме је занимала жена адвоката Милановића. Она је била нова Босанка, васпитана у швапским клостерима, која је вољела безбрижни смијех и забаве без устручавања. Кратковиди, у истини болесних очију, Милановић, није много хајао за њу. Ради своје слободе, пустио је и њој одријешене руке. Ријетко се гђе појављивали заједно. И она, опкољена младићима, није презала да га преко улице поздрави, машући руком и шетајући даље.

И са мном се радо забављала, али никада насамо. Ако би је походио приликом пуне куће, о журфиксу, хитала би преда ме, стискала би ми обје руке "и испод руке би ме уводила међу даме и представљала као највећег каваљера међу пунокрвним Сарајлијама, — То нам је паризлија у Сарајеву.

Пред свима је наглашавала своју особиту симпатију према мени, кокетовала је са мном, ударала ме цвијетом по устима ако бих јој похвалио врат, али то све јавно. Нијесам јој могао шанути на уво ни један комплименат, а да га она не разгласи свима уоколо. Љутило ме је то, јер сам назирао у томе да ме никако не сматра озбиљним удварачем.

Заштог ја сам знао за њене интимне односе с једним ожењеним човјеком, који је чак био и неки рођак, и много старији од мене.