Pripovetke / Veljko Petrović

86 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ ·

— Тамо, гђе Власи играјуг Међу полунаге брестиднице 2 Зар своју жену, беговицу и пашиницу, да измећеш ђаурским очима2 Док сам ја жива, нећеш.

Осјећао сам, како губим снагу, и скоро сам заплакао због немоћи своје и кукавног једа.

— Дина ти, мајко...

— Мучи, не спомињи дин!

Мајко, молим те, остави ти нас, ја је морам повести; осрамотише ме, остаћу осрамоћен, и бачен као нико.... ;

— И нека те вргну, јер и нијеси њихово друштво. Ти си муслим и бег. Ето, нећеш је, бива, одвести, прије но литру меса не откинеш од мене.

И ухвати се за срце.

Есма паде преда ме, и обујми ми кољена плачући.

— Џафере, води ме, ако заповиједаш, али Васифа ми нашег, жива нећу ући натраг у ову кућу, да је опоганим.

Биједно и сломљено падох на под, кидајући рухо на себи и плачући као женетина...

И нијесам се онамо више вратио. Неутољени бијес, жао и срамоту враћао сам њеко вријеме тако, што се прикључих тада језуитима и мехкишима, ударајући на старе ахбабе и пријатеље, на „сливничке јунаке“. Пфуј! Био сам огаван, да сам се и сам згрозио и напошљетку раскрстио и с тијем друштвом с којим се, ама баш ништа, нијесам разумијевао осим мржње на Србе.

Увидио сам да нијесам још довољно јак и зрио да претурим све укрштаје разних утицаја, повукао сам се, и сад, ето, тако, вучем се као псето с пребијеном ртењачом.

Али вјерујем, да ће наши синови и унуци, моји и онијех Срба, доживјети још пречишћени национализам, заједничку, јединствену душу, погледе и силу. Јер мора је бити, кад је ја назирем и жудим за њом.

Или ће то ваше остати... Можда је то оно право. Само је то онда нешто свирепо и грозно строго, које од мене захтијева више но што сам ја у стању да осјећам и дам,