Pripovetke / Veljko Petrović

ЏАФЕР-БЕГ РИЗВАНПАШИЋ 87

Тек вам кажем, ефендум бенум, ја страдам, јер немам шта да волим, Нити шта да мрзим! Не знам чији сам... Е

#:

Кад смо се опростили дуго нисам могао да разумем тај проблем и ту „трагедију“, који су ми се чинили неозбиљни, и сувише провинциални.

Полако сам се пео уз Логавину улицу, док су се за мном по асфалту котрљала кола с неким пијаним друштвом. Певали су ројтанске песме као усред Новога Сада, а неке су женске цичале немачки.

На углу код џамије згрнула се неколицина и гласно расправљају с полицајцем. Јадан капуташи један муслиман. За леђима чух брже кораке. Протрчи крај мене други муслиман и, умешавши се у групу, одједном убедљиво и пуноважно поче да опомиње стражара, упирући прстом у капуташа:

— Јес' јес, ови човјек има право, овај му Швабо 'сово дин, и да, каже, ћини на Мухамедову браду, јес, ја сам чуо.

Капуташ се убезекнуто нагну да погледа сведока.

— Ко, ја2 ја псовао дин Ви чули» А ко сте ви и гђе сте ви били, та ја вас до сад ни видио нијесам! Лаже, стражару, лаже, поштења ми!

Окренуо сам леђа тој свакодневној и сваконоћној ружној сцени, где мржња на иноверника оправдава свако средство.

Моја улица је као теснац, са обе стране слепи зидови, иза којих се скривају неприступачни домови ботатих ага. У њој шкиљи само једна лампа. Али се из моје улице виде јасније звезде и црна силуета Требевића.

Да одахнем. На сахат-кули избија. Не разазнајем избијање ала-турка. Али биће преко три сата. Пода мном спава град, на који се прострла бела свила благе, јесење месечине. Рубови обзора су искићени шиљцима мунара, на којима још светли по који прстен упаљених лојаних чаша. Рамазанска ноћ. Са врха мирног брда трепери у једној кафани ђердан лампи-