Pripovetke / Veljko Petrović

88 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

она, и јекне по који пут зурла, па јој дугу траку звука и трила помрси и раскида поветарац.

Нада мном шуме брезе. Танке и беле, нагнувши своје смеђе главице једна на другу. Мирише на дим од лозе и на влажно, орошено и згажено, суво лишће,

Одједном се пренух. |

Недалеко од мене, а негде у висини, неко цикну и умукну.

Уплашено, не разазнајући се, дигох очи. Мирно стоји округли месец. Ноћ је тиха и сана.

— А-а-ах!

Ко је тог

Ја га не видим. Танак, занесен тенор у фистули дрекну, очајно и језовито.

Знам шта је, чуо сам: Арапин, славни мујезин, дошао на рамазан из Меке, и сад окуише теџбир. | То је молитва за мртве. За погинуле горде Бедуине, јањичаре, паше, бегове и гладне ниваме, који су се, осетивши топлу своју крв, негде у праху код Толеда или код Будима, насмешили сломљених зеница, јер им се она учини топлим уснама хурија.

Викао је мујезин. Из свега гласа, на прекиде. Почне из тише, полако рецитујући, па код последњега слога, изненада, дрекне, а глас му севне кроз ноћну тишину, као да је завитлао запаљеном лучом и хитнуо је високо да се распршти, и опише блиставе змије по мрачноме своду.

Стао ми дах и обузе ме неко чудно расположење, слично непромишљеном, нагонском страху, као наслеђеној грози од аждахе, с којом се некада, у дилувијално доба, пећински човек клао на живот и на смрт. | Сад опет, после почивке која зија бездисајним очекивањем топовске рике, одједном јаукну, дуго, дрхћући, те ми се учини као да га видим : дигао је главу, разјапљених уста виче на небо, и, зацењен у једној хистеричној страсти, у наступу, тресе бесно главом и целим својим телом. И прекида као силом, у срџби и охолости.

— Аааа-а!