Pripovetke / Veljko Petrović

ЈАНОШ И МАЦКО.

Издржао је скоро годину дана. Игуман и намесник су се већ усуђивали да се пред гостима и похвале њиме, а без бојазни да ће се обезобразити, проленити и да ће тражити већу плату. Кад је почео да пије и да се свађа, прво у кухињи, па после и горе, игуман се једио, пребацујући себи што је похвалио протуху те га је тиме урекао.

Дошао је једне фебруарске вечери, кад је зима хтела да за две недеље мећаве, вејавице и циче надокнади своју пронуштену дужност кроз неколико кишовитих и млаких месеци.

Баш су вечерали. Сами: игуман Сава, Теофан и стари, погрбљени еклизијарх, отац Севастијан. 'утали - су и с пуно амбиције бавили се зечјом хрптењачом у умокцу и с великим ваљушцима од земичака.

Игуман се од једном сети да још није дао потребне одредбе за сутрашњи пут. Путовање је била његова страст. Једва би седео пар дана у манастиру, а већ би га дизало нешто са столице. И он би опет путовао. Ретко с извесном намером и циљем, тек тако, само да није у манастиру. Он је осећао да му није тога, морао би се угњилити у овој пустој кућерини, међу овим грамзивим људима, које је он употребљавао једино још за фарбл, који иначе по цео дан пију и спавају по сводовитим, неветреним ћелијама, што заударају на ракију и на уље, и куда - се свако вече краду шуштаве сенке.

Он се по целе ноћи шета, као заробљен лав,