Pripovetke / Veljko Petrović

ЈАНОШ и МАЦКО 91

кроз отворене и из ћефа грејане собе, јер нема мира и осећа се усамљен. Како да човек укусно једе у овој трпезарији, од скоро двадест метара, која се тешко греје и има помешан задах устајалих јела, а у којој, са мрачних, дебелих зидина и сводова, гледају зачуђено стари игумани и митрополити, држећи крстове. око врата двама прстима, као да се хвале. Има их, који се ништа не разазнавају, само им се очи светле из оквира са црног, попуцалог платна. Са сводова су се љуштиле древне фреске неких мученичких подвига и праведничких група са дугим одорама и косама, испод којих се ником не виде уши, са протегнутим ногама, а с главама мајушним, са натприродним и у сваког подједнако великим очима и с кокетним, трешњастим устима.

Ништа му се није милило у манастиру, зато је на својим честим путовањима био други човек. Разговоран и светски, а овде строг, краткоречив и формалиста. · |

Јео је као од беде, као да баца за врат.

— Како вам се сад свиђа, високопречасни господине 2 — запита мазним, ласкавим гласом отац намесник, уверен да та титула годи игуману, и ако му је права тек „преподобни“.

— До-бро. Могло би бити нешто слађе... Ко то иде по ходнику 2

Искушеник, који послужује око стола, скочи са тањирима и посуђем.

— Молим, један човек хоће са господином игуманом да говори.

— Опет ваљда какав „барабер“! Мисле протуве, да је ово бирцуз. — Љутито остави нож отац намесник и изиђе.

— Чуо је да нам треба фурунџија, али, изгледа ми сумњив — рече опет враћајући се.

— Пусти га! — нареди игуман ван обичаја. Намеснику није било право, али човека уведоше.

Био је омален, мокра, смрзнута носа, збрчкана лица, накострешених, црвених обрва и бркова. Стао је код врата и лепо се поклонио.