Pripovetke / Veljko Petrović

94 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

фркао; и он је био без гласа, као и Јанош. Кажу, јер је јако оматорио. И затим би, ваљада, и магарцем овладао осећај дужности, јер би се престао играти и без нукања би се спустио пред кухињским степеницама, да га јанош натовари самаром и чабровима. Па би онда почео званични посао.

Игуман је сваког јутра гледао са прозора и уживао, како Мацко погружи главу међу прве ноге и пажљиво мотри преда се и како опрезно, одређеним и лаганим корацима, силази доле до чесме и успиње се натраг. При сваком кораку као да пипа да ли је сигуран, и тако слаже своје кратке ножице. При повратку би му се усекао самар, те би му се леђа подсавила а трбух би му се набухло раширио доле. Вода бућка, час с једне час с друге стране, али он гази мирно, без напора — и не би се збунио и застао, све да му поред стазе замири кора свежег хлеба; али не због страха од Јаноша, јер овај иде за њим званично и достојанствено, и само символично држи у руци прут, гладећи га по слабини њиме.

Једно јутро сиђе игуман пред Јаноша и Мацка. Добро је спавао, био је добре воље.

— Шта је, Јанош, како ти се допада Мацког

— Добро живинче, — рече па поцрвене Јанош. Има памети и душе, као човек.

5 — Хе, хе, иди, лудо, до врага! А јест има мозга,

воли новине, — рече игуман и пружи пред Мацкову њушку свежањ артије. Мацко омириса да није масно, па га заокружи језиком, обзину све и поче жвакати. |

— То није добро, разболеће се.

— Ех, шта! Том не треба карлсбадске соли.

А Јаношу је жао било магарца. Те и кад би -се ко хтео том продукцијом похвалити пред гостима, он би се сакривао с Мацком. Сматрао би да је то немилосрђе и понижење и према њему самоме.

Кад су ту велику наклоност приметили манастирци, обрадоваше се.

Ти људи око манастира и у манастиру који се, због умиљавања око игумана, намесника, лугара