Pripovetke / Veljko Petrović

ЈАНОШ И МАЦКО 93

земљом и тестом. Радио је неуморно и ћутећи. Касно је долазио на доручак и на ручак, и јео је што би му оделила кухарица, безусловна и самосвесна власт све послуге. Све озбиљно и без речи. Ђаци су му се иза леђа гуркали, ругајући се како велеважно гони магарца и како се гега, али су узалуд почињали разговоре. Јанош је теглио, жвакао и гутао. То је био јед за ђаке, који су научили да с фурунџијама збијају лакрдије. Кухарица га је гледала попреко, и ако је била задовољна с његовим танким дрвцима за шпархерд. Она је волела да се с фурунџијама или свађа или да с њима живи у присном пријатељству.

Чуло се само кадикад да као нешто мрмља и то кад би упртио цепанице из дворишта у комору, или кад би ујутро пошао у потрагу за Мацком, који је имао ту повластицу, утврђену дугогодишњом праксом, да се на конак завуче куд му је воља. Ђаци су се тада прикрадали за њим, као бајаги случајно, _ и прислушкивали наћулених ушију, али ништа нису разумевали, јер је Јанош словачки, по свој прилици, тепао Мацку.

Њих двојица су се јако слагали и пазили. Мацко се, изгледа, само од шале сакривао, јер кад би Јанош, лупкајући прутићем око шест ујутру, почео тумарати по свим кутовима и почео већ да се љути: Мацко, Мацк-0-о, ти лопоф једен, Мацк-о-0! — он би се од једном појавио, тресући весело зарутавелом главурдом, фрчући и ритајући се стражњим телом према Јаношу. Стигавши до њега, замлатио би ушима као зец, зањушкао би по његову оделу, пипкајући га за рукав или за шешир својим дебелим, љигавим ноздрвама.

Јанош би га тада ударао, као од милоште, штапићем и шаком, корео би га, а очи би му нестале под обрвама, и бркови би му се развукли над црним, трулим зубима. Он се смешио. Магарац је онда обично тресао главом, наслањајући му отрцани врат преко рамена а сиве, равнодушне очи би му се разумно и детињасто сјактиле. Али и он би само тихо