Pripovetke / Veljko Petrović

96 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

угледном пореклу, о златном девојаштву, кад су у њихову башту у вече залазили и господа богословци с тамбурама, о несрећној удаји, о грубости свога супруга мајстор Пере, и о материјалној пропасти. — Па видите, куд сам дотерала, куку мене, да друге служим, која сам била рођена за госпоју, да трпим увреде и да још одајем почитање горима од себе. Ви то видите и сами, јер и ви изгледате ко човек, који је бољих дана дочекивао. Зар немам право, слатки 2 — и бришући кецељом очи, прекиде свој ганутљиви разговор. — А чујте, молим вас, Јаноше, не буди ми замерено што питам, али само из поштовања и кристијанске љубави питам: одакле сте, молићу вас, вњ и имате ли кога свога, жену, деце и већ тако кога 2

Јанош обриса прстима брке, устаде и као од беде запита:

— А просим лепо, јесу ли вам доста ситно исцепкана дрва

Сека Перса удари љутито по зглавку ћурчије ноге, и помисли: — фруштукаћеш ти од сада, лопове, погријаног гра'!

— Јесте, јесте. Хајд, хајд идте, кад вам је за путом! Тоцки филозоф!

Тај дан му већ није дала са стола преостале коре од хлеба за Мацка, и ако је Јанош дрхћући доказивао да је видео многе коре, и да се живинче кад вуче мора и хранити. Смејали су му се, и он је поделио свој оброк хлеба с Мацком.

Сваки дан га је дочекао новим изненађењима.

Један дан нашао Мацка окречених леђа, други пут кусава репа. Пакости су биле промозгане, и изводиле се против Мацка помоћу једне свеопште завере. Бадава се притуживао Јанош игуману. Овај је грдио, али је и њега занимала ствар, те би се знао од свег срца смејати Јаношу, кад овај очајно псује у зубе и испира магарчеве ноздрве, у које су ђаци насули бурмута, па се магарац усплахирио; кише, кашље, хрче, скаче и дува на небо.