Pripovetke / Veljko Petrović

ЈАНОШ И МАЦКО : 97

Сваки поједини несташлук против стрпљиве животиње примао је Јанош на себе.

Постао је још мрачнији, али и немирнији. Куд би- се год макао, бојажљиво би се освртао, као да преза од заседе и подлих нападаја. Од осталих се посве оделио, али се примећивало, да их сад напетих ушију мотри, слуша и опажа, да му мутне очи испод спуштених веђа пламте од мржње. Није више радио темељно и сигурно. Био је и у послу површнији, јер му се није могао предати цео и јер га је сваки трен прекидао, слухтећи и на прстима уходећи: да се опет што против њега не кује и не изводи И из уморна сна би који пут скочио, јер би му се причинило као да Мацко хрже од бола, као да су му у копито забили трн.

На постељи од кукурузне љуштике, кад га нико не чује, Јанош је шкрипао зубима, стискао песнице и сневао о освети. Но пред зору би устајао мирнији, али и жалоснији. Куда ће одавдег Од града се боји. (во би било место где би се у миру дало чекати, или нешто немогуће добро —- или — смрт.

... Плачи, Словаче, и отри сузе!...

Јанош Томка је, после учињена греха и претрпљене казне, хтео да се упусти у борбу са светом и да силом отме себи места у њему. Али сви ти напори остадоше јалови. Зидина предрасуда и сукњарског, грађанског морала била је тврђа од његових ноктију и темена. Он је најзад клонуо и пао, изубијан и крвав.

Он је мислио да ће дубоко пасти у очајање онога часа кад јасно схвати да је жив закопан. А није. Откинуло му се само нешто драго и звучно у прсима, сузила су му се рамена, пала му је глава, очи му се смутиле као огађена, просута вода, и зажелео је мира, ћутања, немишљења и заборава.

Последњи пут је служио у Банату, код адвоката. Био је вредан, али је сваки дан долазио црвених, неиспаваних очију и држао се, особито при говору са шефом, у одређеној удаљености, јер је ку-

Вељко Петровић: Приповетке (