Problem smrtne kazne

Смртна казна никада и ни у ком случају није еквиваленат за зло учињено кривичним делом, па ма колико то дело било тешко и ма колико кривац био покварен и опасан. Та њена нееквивалентност је двојака и разликује се се у плусу и минусу: или је смртна казна, као зло, несразмерно мања од зла чија је она кривично-правна последица, или је, обрнуто томе, несразмерно већа од тога зла. Разлози за такво схватање у овоме су Извршено је на пр. убиство са предумишљајем. Извршено је хладно, мирно, не у лфекту, просто тако се хтело, Тако је бар утврђено пресудом. Најтеже кривично дело. Крибично-правна санкција је смрт. Сада, ако је извршилац истога злочинац онда је питање да ли је смрт за њега казна. Усвојили смо да је казна по своме циљу пре свега једно зло које кривац има да издржи. У овом случају казна за кривца никако се не појављује као зло. Савремена техника може да убија без болова и

од својих циљева, одмазду, затим да га застраши и да га на тај начин спречи од даљег вршгња тог кривичног дела. Али, када је по среди исто дело и иста казна, а место сиромаха економски моћан, онда је ситуација сасвим другојачија: за њега таква казна може да буде чак подстрек за ново вршење истих дела, јер он казну није ни осетио. А казна чија моћ или немоћ зависи од извесних својстава кривчевих ове врсте, није уопште казна. Казна лишења слободе, међутим, погађа сваког подједнако. (Пројекат Каз. Законика за Краљевину Србију од 1910 год. у своме §26. al. 2. исправља неправичност resp. неједнакост ове казне у погледу осећања исте од стране осуђених, у толико, што би се по томе пропису одмеравање величине новчзне казне имало да оснива на имовноме стању осуђенога. Пројекат Каз. Законика за Краљевину С. X. С. од 1922 год,, учинио је исто то у своме § 39. al. 2.)