Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

6

"Често је стари Дон Мигуел Серано, по смрти своје супруге, коју је силно љубио, по више дана усамљен у својој соби проводио, и своју жену оплакивао, тако, да су синови, који су већ одрастли били, сами својој управи остављени. Францишко је био од двадесет и трпиа Јозеф од двадесет година. Дворац Делмонте бијо је тако велики са својим великим Парком, Вавилоном и осталим зградама, да су се браћа п нехотично врло ретко виђали, а камоли дружпли — то је недружење и учинило те су браћа, један без другог, сваки својим путем у живот ступали, У својим мислима, несложни бивали, доб се нису завадили и омразили!

Обоје су љубили лепу Енрику. |

__Енрику је, јошт као шетпајесто-тодишњу девојку Дона Елвпра, супруга · Дона Мигуела, за саужавку примила, а доцније, чрев _везиног доброг владања, умиљатог и учтивог понашања, сматрала је Дона Елвира Енрику као своју другаршцу BH пријатељицу. По смрти „Доне Елвире, поклони Енрлки Дон Мигуел, једну кућицу, у којој је живила, давајући јој, по жељи своје супруге, и месечно издржање. Она је била особите лепоте, равборитости и умиљатости била је са својим, доста сиротним, стањем задовољна, донде, доб јој се не појави звезда њене среће, њен Франпшшко, њезина прва "љубав, која је узрок била њезиноме страдању, гонењу, Муки, и најпосле њезиној слави. 5

О тој је Енрики слуга. Барадас причао Дону Јозефу — код исте Енрике заповеди бледи младић да га одведе.

»Доведи мог коња, тамоје иза колебе!« викну нестрпељиво.

Барадас учини по заповести. Јозеф се вешто и хитро, као какав мачак баци на коња, Борадас ес кине с коња и огрне свој с кров мокар огртач, да се у њиме, колико толико од тог страшног времена заклони, на које његов господар ни мислио није, — и потруди се да свог коња узјаха.

»Како ја видим теби се сан већ на очи попео. — хуљо немој да те ја разбудим !« i

Барадасове ноге с места постану лакше, п тако се вешто на коња баци, као да није ноћ но дан. Олуја не престаје а киша, као да све јаче пада, а и грмљавина, као да жели, јездеће јаxahe да уза стопце прати.

· Барадас је с великом муком морао јуршти, тако, да је своме вранцу готово на врат усео, само да би могао са својим господаром корак држати.

ворац „Делмонте, укаже се у једанпут пред очима јездећи јахача — они поред њега пројуре. У даљини, на једну половину часа иуа дворца укажу им се колебице раденика и пастира. Дон Јозеф одједанпут заустави свог запенушеног коња, које у пето време и Барадас учини. Оба скбоче доле и Барадас не далеко привеже“ за једно дрво коње. |