Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog
У у 7
a | ~ 159
за сваки случај у приправности држала, нупо треби сву своју снагу и вештину да болове своме краљу утиша.
Али поред тог није пропустила. и Аци давати упутотва и неке ладеће капљице за Енрику, која је у тој страшној · грозници већ и бунцати почела. обузето страшним сновима и
узбуђењем упаљене крви. Често је отварала своје очи но - у незнању и изговарала неке речи којима значај Аца не могашше разумети. =:
„Омилујте се, Дон Мигујеле, смилујте се!“ говараше она, ваша клетва прати уза отопце, мене и моје дете, и прати-, ће до краја света, ја ћу Делмонте оставити, ја ћу просити, само скините ту страшну клетву; То је моја светиња, онај ђаво, Јозеф, пружа к мени своје грабљиве руке, крв ое по њиме дрвени, он се пружа мом детету, Францишковим детету његови крвави прети смилујтесе;,
Аца ве сад тек још озбиљније замисли, јер се сети да јој „детета нема; кад се она из ове страшне несвестице, пробу= ди, биће њезино прво питање,
„Где је моје дете“
Аца не би дакле имао одговора нато питање, он би
јој морао одговорити:
„Бела жено! — Твоје је дете изгубљено! То би био страшан удар за њу. Аца бе замисли он га хтеде тражити, — у један пут се сети да је Енричино дете
код онесвештеног Јозеа заборавио; тај заклети непријатељ болеснице отео га је. Аца у радости што је Енрику нашао и избавио, заборави да тог ниткова са свим смири.
Он похити дакле к месту на обалу реке, где је оног јутра онесвешћену нашао. Јозефа је нестало а с њиме и детета. |
(н се поврати к черзи у дивљој јарости и очајању, да бар по што по то њу спасе, њу, коју љуби, за коју је он спреман био све дати, он је љубљаше више но свог оца, који се на другој страни у страшним боловима преметаше, љубљаше је више но сам живот свој. То он осећаше сад озбиљно са горећом снагом у својој ватреној циганској души.
Сљедећег дана, одведе 6 озбиљним погледом, и туж-