Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

У у 7

a | ~ 159

за сваки случај у приправности држала, нупо треби сву своју снагу и вештину да болове своме краљу утиша.

Али поред тог није пропустила. и Аци давати упутотва и неке ладеће капљице за Енрику, која је у тој страшној · грозници већ и бунцати почела. обузето страшним сновима и

узбуђењем упаљене крви. Често је отварала своје очи но - у незнању и изговарала неке речи којима значај Аца не могашше разумети. =:

„Омилујте се, Дон Мигујеле, смилујте се!“ говараше она, ваша клетва прати уза отопце, мене и моје дете, и прати-, ће до краја света, ја ћу Делмонте оставити, ја ћу просити, само скините ту страшну клетву; То је моја светиња, онај ђаво, Јозеф, пружа к мени своје грабљиве руке, крв ое по њиме дрвени, он се пружа мом детету, Францишковим детету његови крвави прети смилујтесе;,

Аца ве сад тек још озбиљније замисли, јер се сети да јој „детета нема; кад се она из ове страшне несвестице, пробу= ди, биће њезино прво питање,

„Где је моје дете“

Аца не би дакле имао одговора нато питање, он би

јој морао одговорити:

„Бела жено! — Твоје је дете изгубљено! То би био страшан удар за њу. Аца бе замисли он га хтеде тражити, — у један пут се сети да је Енричино дете

код онесвештеног Јозеа заборавио; тај заклети непријатељ болеснице отео га је. Аца у радости што је Енрику нашао и избавио, заборави да тог ниткова са свим смири.

Он похити дакле к месту на обалу реке, где је оног јутра онесвешћену нашао. Јозефа је нестало а с њиме и детета. |

(н се поврати к черзи у дивљој јарости и очајању, да бар по што по то њу спасе, њу, коју љуби, за коју је он спреман био све дати, он је љубљаше више но свог оца, који се на другој страни у страшним боловима преметаше, љубљаше је више но сам живот свој. То он осећаше сад озбиљно са горећом снагом у својој ватреној циганској души.

Сљедећег дана, одведе 6 озбиљним погледом, и туж-