Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

се на она златна времена твога млађаног жпвота, када TH је бурна крв, као мени данас, кроз жиле текла н када ти је сва цветајуће весело у твојим очама играло — зар није онда на путу, кров који си ти одважно корачао, овакова исте љубав цветала 2

Стари Дон Мигуел трашаше с дрктајућом руком астал, који је на страни стајао, да се на њега наслони — старац, са седом главом, дубоко се замислио, гледајући у одавну прошлост своје младости —

» Бог, велики Бог наш, удијо је љубав у човечије срце, да би јошт на овоме свету познати могли, шта је блаженство и осетили капљицу сладости, која нас, тамо горе, очекује. — Пред Богом смо сви равни, бијо велик или мален, бијо силан или ништав, бијо богат ил“ просјак _ он је усадио у сваког, на равне части, и сви дакле имају подједнако право. Орце решава и — Богу хвала. — Моје је срце чисто, али Енрикина, љубав надвишава, све,“

У том магновењу, зачу се у парку топот коњски — али се опет одма утиша, — :

Францишко приступи к дрктајућем старцу, са умиљатим по“ гдедом. —

„0“ Богом остај, мој мили отче, кроз прозор с“ пуштају се први јутарњи зраци, а твоја је заповест, да, у зору оставим Делмонт, моје мило место рођења, ко ће знати, мој Отче, да ли ћу вас икада видети —- ко ли ће знати, мој отче, да лп ћу икада моћи од тебе благослов примити. Твоја ме тврда воља у бониште шаље — ја то видим из овог

_ наслова: — »Генералу капитену, целетрупе њиховог велпчества, краљице, Дону Еспартеру.« — Сунце славе сјанми на сусрет, а ја ти се заклињем отче, да ћу се с чашћу к' теби повратити, или као храбар витес погинути. Но Енрика остаје моја п ја њен па било на земљи или на небу.«

Дон Мигуел, био је, овим речма, силно тронут — и кад је његов одважни син на колена пао, и главу испред ногу отца свог оборпо, мете, са одвратинм лицем, своје руке на главу свога првенца.

Францишко хитро устане. — Доминго га је очекивао у дворани, са, свим за пут спреман,

»У Мадрид« викну он — »час је куцно. Напоље у светски метеж у лов за славом, — али најпре тамо у дољу к' колеби, имам још две душе с којима да се опростим. «

УА. Дон Јозеф ваш брат 2«

»Он се не може наћи — знам да ће баш слабо п марити за мој опроштај. Но овамо су душе које су за мој живот с“ копчане. «

Они пројезде покрај зидина дворца. — У тај пар указа се па прозору стари Дон Мигуел, да бар с очима свога сина, може бити за навек, испрати.

Јутрењи трептећи сунчани зраци, с. пустише се већ по широким пустарама, кад су се оба јахаћа к маленијем колебицама, спротијех раденика, приближивали.