Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

| ~

34

се сада налази > Та су питања занимала душу усамљеникову тако живо, да није ни чуо сахат, који поноћ обзнањиваше,

„Она се извесно повратила у Делемонте,“ рече Франдишко у себи, „душа ми моја каже, да ме Енрика истом ватром и тако силно љуби, као што п ја њу љубим !“

Удубљен тако у мисли, зачу Францишко, да се не ка врата отварају. —

Францишко устане полако —- какова је то лупа која се по ново зачу 2

И ако је Францишко свагда и одважно сваком живом створењу на сусрет ишао, ипак је сада био узнемирен и у неком страху, кад је опазио у углу ходника, који је к изласку у парк водио, неку сен, неко живо створење. —

Он је знао, да су врата од парка свагда затворена, и да се ретко отварају. —

Да ли су дакле та врата OE чији је шкрипут мало пре чуо“ —

Немогуће ! Па ипак — Францишко се усправи полако, и усиљавајући се упре свој поглед кроз ходник. Његове га очи не вараху. У

Из угла мрачнога ходника, долажаше лаким кораком све ближе и ближе неко чудовиште — Францишко извуче свој мач — нека га језа обузе, кад угледа то створење, које је у црни плашт увијено, а крај му један преко рамена пребацивши, црни шешир на очи навукло. —

Сви стражари, који су ту појаву опазили заклоне се поплашено иза стубова, прекрестивши се сваки по неколико пута.

_ Краљева сен упути се ходником „управо к степеницама, које к одајама регентовице воде.

Ништа се не чу, ни један стражар не усуди се, да по дужности упита „ко иде“, и да појави на сусрет изиђе. (ен прође, и не обзирући се, поред њих, и упути сек одаји краљичине гарде.

Серано отвори врата, која су га од ње делила, ступи напред п викну:

„Ко си ти, што се усуђујеш, у ово доба овуде тумаратир