Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

со о,

и с пуштеним уздама језде, — Кад је куршум Францишков близу поред њега у једну букву ударио, неки дивљи осмех превуче му се преко лица, опазивши свога брата у занесеној јарости. Он је имао дакле довољног времена да над Енриком, која је још једнако изван себе уз њега лежала, своју гадну намеру изврши, и по томе с дететом, које је плачући к матери руке пружало, побегне, — с тим дететом о том умшљатом лепом девојчицом, која као и Енрика леце и велике очи имаше, те мисли усколебаше му паклену душу. Сад јој је две године, али ако у добрим рукама, раздвојена. од своје матере, добро и прилежно узнегована буде, онда — —- Јозефови умишљаји и рачуни беху тако ужасни и пеприродни, а за њега ппак тако значајни, да су му све честице тела уздрктале.

Већ беше у намери да се над онесвешћену нагне п своја ладна и отровна уста, на образ жртви своје несите страсти притисне и пробуди је.

Али, у том магновењу ухвати га једна снажна рука б леђа за јаку и отргне га од несретнице. Са страшном грдњом отимао се да устане, и свом непријатељу, који га је за гушу ухватио, на супрот стане, — непријатељу, кога, он, тако лежећи, са својим избеченим очима још није могао видети. Отпочне тешко дисати, његово овагда бледо и од страсти увенуло лице, попрвенш да ли је то Францишко што га дави7 немогуће!

Он, опазивши свој мач уз себе сабере ову снагу, и пстргне се из руку свог непријатеља — још само један минут у том положају, и земља би се једне наказе и страшила ослободила.

У јарости горећи, победоносни осмехом п дубоко узданувши, одскочи назад, п опази преда се подигнуту пушку, пред њим беше Аца, син циганског кнеза, који је заостале од своје чете по шуми опет сакупио. Аца је, све друге заборавивши, тражио Енрику с таковим смртним страхом, који нам само онакова топла и ватрена љубав причинити може, какову је пустињског краља син у прсима за Енриком посио,

“Он је нађе пспод руку Јозефових, и пре, но што је

e