Projekat opšteg kaznenog zakonika za Kraljevinu Norvešku : motivi izrađeni od Komisije, postavljene Kraljevskom odlukom od 14 novembra 1885 god. po želji Ministarstva pravde nemačkog carstva

946

Међутим изгледа да је најправилније да св за оне, чије“ је право на тужбу само субеидијарно, пусти да рок за подизање тужбе тече од онога тренутка, одкада су су они у праву да тужбу подигну. Ово одређује одељ. 2 параграфа.

Друго је питање, да ли закон треба да допусти да се право на тужбу изгуби, услед тога што се неко тога права одрекао у виду уговора. Изгледа да у ствари стоје противу тога најважнији разлози. Закон сматра да повређени треба да рукује својим правом на начин, потпуно некористољубив а не да га искористи уцењивањем; али ако је о одрицању од права на тужбу закључен какав споразум, то ће већином бити саставни део правнога посла, који је закључен по начелу 40 ш дев. Или је повређени допустио да му се опроштај измами услед навала и молби, чему га најбоље не би требало излагати, како у интересу саме ствари тако и у његовом сопственом интересу, Међутим ако се неће одрицању права на тужбу да прида никакав правни значај, онда би код нас нужно било да се то каже у самом закону.1

Само се по себи разуме да је узалудно надати се да ће се оваквом одредбом избећи све незгоде; међутим оне ће ипак моћи да буду смањене и избећи ће се да их сами судови на извесан начин санкционишу.

К898 У погледу питања у колико повређени код приватнопубличних преступа треба да буде овлашћен, да тражи истрагу само неких саучесника, а остали да се ослободе, већина 38-

оца. Н,пр. може да се деси да је сама личиост учиниоца таква, да проузрокује потребу тужбе од стране повређенога, кад се н.пр. утврди да је неко покрађен од свога сопственог сина. Сем тога често ће се сматрати да нема никакве користи од тужбе, пре него што би се имало ма каквог основа о томе ко може доћи у питање као кривац, Ако има више криваца, па се прво сазна за једнога од њих а доцније за другога, рок се има рачунати од последњег сазнања, пошто је оно меродавно за тужбу у погледу доцније пронађеног учиниоца, а тужба противу првога наступа ех обс1о, чим се она подигне противу последњег.

169 Ово је у Немачкој готово једнсгласно усвојено у литератури, а и праксом утврђено (Биндинг Кривично Право ! с. 647), али се код нас сада без бојавни руководи противном науком. У аустријском пројекту (5 80) одрицање је изрично допуштено. Исто тако и у талијанском закону (5 88) и др.