Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 143

По белешкама, које је сам оставио о себи, Ковачевић је годину дана, 1857, био учитељ у Прилепу. Пошто је видео Марков град, желео је да види и Косово, и Грачаницу. На то је код Ковачевића наваљивао и његов познаник и велики пријатељ, доцнији генерал и краљевски намесник, Јован Бели Марковић. Због тога, што је своје порекло водио из Грачанице код Приштине, или што су приштевци тражили каквог способног учитеља, Бели Марковић је, још г. 1857, наваљивао на Милана Д. Ковачевића, да иде у Приштину. Али је онда победила Ковачевићева жеља, да види пресшоницу Краљевића Марка.

Још у Прилепу су приштински трговци упознали Ковачевића, а кад су га нашли у Скопљу у беди, позвали га за учитеља у своме граду, обећавајући му све могуће олакшице у његову раду. И дошао је Ковачевић у Приштину по Ђурђеву дану 1858 г.,; погодио се са градским првацима, црквено-школском општином, и радио је 3'/, м. бесплашно, па се, писаним уговором, условио за годину дана. Онда је Приштина, у погледу школе, иначе била већ на прекрету, али је све то убрзао нови учитељ, Милан Д. Ковачевић. Као што су му и обећали били још у Скопљу, приштевци су дали Ковачевићу потпуну слободу у развијању српске нове наставе и, године 1859, подигли су и нову школску зграду, по плану, који је сам Ковачевић дао. Сам је он ту школу и украсио живописом.

Та школска зграда постоји и данашњи дан. До 1899 г. постојао је на њој натпис: „Училишше ово направи се упра-

Чарнојевићем, онамо доселили са Косова ито из околине Грачанице. Основну школу свршио је Ковачевић у своме месту рођења, а нижу гимназију и нижу техничку школу у Сремској Митровици, и добио чин граничарског официра. По свршетку школе, дошао је у Србију и био учитељ у Манасији, у Ресави. Ту је остао до 1848 г. За Маџарске Буне, Ковачевић је, у одреду Татар Ристе и Татар Богдана, отишао противу Маџара и борио се до краја буне; боловао је од тифуса, па се вратио кући у Јамину. Као граничарски официр, добио је инвалиду, и ту остао до пред сам рат између Аустрије и Италије. И ако је био и мобилисан, удесио је путну исправу и пребегао у Србију. У Београду се нашао са својим друговима Николом Мусулином, Милошем Ристићем и још неким, и почео радити да оде за учитеља у Стару Србију, камо га је одавно вукла жеља.

По некима, Ковачевић се нашао у Београду и са другом својим Ђорђем Милетићем, међутим, Милетић му није био друг по професији, нити је, изгледа, у оно доба, он био у Београду.