Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

170 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

је познато, у овој читанци је штампано и неколико ствари из српске књижевности, као: Из трагедш ~» падентш сербскаго царсшва, дљисшвгт 6; неколико ода Л. Мушицкога, Еклога междв пасширомљ ит. д.

Видели смо, колико се мало пажње поклањало књигама после ослобођења 1878. г. Као ни на оружје, нико ни на „старе“ књиге није више гледао. Али о народним песнарицама свако се још увек интересовао. Оне су свуда у јужним областима биле увек најомиљеније књиге. Из узрока, које сам навео, од 1860 године, све су песнарице биле смакнуте с рафова и држане су или у иконостасу или по долапима. Из истих узрока, у доба, које ја памтим, песмарице су, ван куће, ношене сакривене: увијене у бошче, или у каквој корпи, или у торби. Видели смо, шта су турске власти, и мештани Турци, у многим местима у оним странама, чинили с малим српским уџбеницима, у којима је било народних песама Цар Лазар и Царица Милица и др. |

У кућама, које сам ја знао, било је по неколико књига Вукових песама, и разних издања. Памтим, како смо се сви ми, мали, мучили, да читамо прво издање Вукових песама са т као II, Ca ћ, Б ит. д., а како нам је било лако читати друге његове леснарице, штампане пунијим, потенцираним словима (јерменскога манастира у Бечу) и без полугласова ђ, 5 и др. Све Вукове књиге је, сваки кућанин, и по спољашњости, распознавао. Породице, које их нису имале, позајмљивале су их за читање на седењкама. Знао сам, да у нас није било једне књиге Вукових леснарица, која је највише тражена. Доцније сам сазнао, да је то била књига, у којој су јуначке песме средњега времена.) Ту су песнарицу имали наши сродници: Јања Влајинац и Хаџи Риста Добревић. МИ у нас је већина желела да се те песме читају.)

') Да је то била ова књига Вукових песама, утврдио сам пре десетак година. — Ћерка Јање Влајинца, госпођа Софија М. Стајић, мајка г. Др. Уроша М. Стајића, начелника у пензији, заала је, још пре своје удаје (1868 г.), све песме, што се у тој књизи налазе. Пред сам Европски рат, дође она к мени и затражи ми Вукову Песнарицу, У којој су те и те песме, наводећи их тачно по њихову називу. Жели да још једном чује те песме; читаће јој их јој, по ћерки, сада госпођа-Др. Вука -Р. Деспића.

2) Колико се, у своје време (1860—79 г.), у Врању знало, најлепших Вукових песнарица имао је Зафир Стојковић — Атан, бакалин. Његов отац, Стојко је, једно време, и преносио књиге из Србије у Врање и даље на југ.