Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 175

У Штипу, у братству Цикуменовића, до скора је било доста старих књига и писаних ствари из прве половине XIX B. па се, као и свуда, разнело и упропастило. Праунук Косте Цикуменовића, Теодор Петровић, слушалац агрономије у Београду, уступио ми је један одломак од једне од тих сшарих књига. По ономе, како је утврдио г. /08. Н. Томић, библиотекар, то је одломак од српске књиге „Житје сватехљ сербскихљ просвђфтителен Сумежна и Савве, списанног Дометтаномљ 1еромонахомђ хиландарскимђ во Сватен Горђ Аеонстђи ученникомђ сватагу Саввњ Перваго Арх!епископа Сербскаго сокрашенноже и ључиценно Ке'рлломљ Живковичемђ, православннмђ епископомђ Пакрачкимђ и Славони“. Печатано вђ Вленнћ, 1794.) |

У Прилепу, у /амандије Колиштрка, све до 1900 године, сачуван је био велики број разних српских књига разне садржине. Ту сам нашао и две књиге првога издања Вукових Срп. народних пјесама. Споменуо сам да је чича Манди, и под старе дане, памтио многе јуначке песме из Вукових зборника, и био у стању многе и да рецитује, као да их чита.

У манастарима на југу: у Љигорском св. Јовану, у Буковском манастиру, у селу Лисолају, у Битољској Области, у братству /Топоваца (1900 г. — поп Димитрије), у Кичевском манастиру Пречиста, у манастиру Слепче, близу Прилепа, зна се да је, поред старих, српских, рукописних било и нових српских књига.

Што се Вукових Сри. народних пјесама тиче, оне нигде у јужним областима нису биле ретке књиге, па ипак их је од Скопља на југ, највише било у Прилепској, Дебарској и Кичевској Области“). Колико сам их само ја налазио, и то од 1897 год. наовамо. Да су те наше књиге биле свуда у оним странама омиљене, поред тога што их се налазило свуда, сведочи и факат да их је многи и сеоски свет знао и памтио. Свуда, у оним областима, било је и жена, које су многе од тих песама и напамет знале, свакако слушајући где их људи читају и рецитују. А може се појмити, колико треба да се песме читају и рецитују, па да их и жене упамте. Има о овоме доста већ

5 Ст. Новаковића, Српска библиографија Бр. 141.

=) Овчарански парох, г. Стојан Поп Костић, казивао ми је, г. 1917 и 1918, да му је од деде му, попа Аврама, остала и српски песнарици им да су му је Грци одузели. А о своме прадеди Оливеру има у поп Костића и традиција, ла је уз гусле гудио и певао стари јуначки песни.