Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 5%

књига. Сви су они учили код Симеона дрквено-словенски и српски, као што се, после њега, учило и код Јосифа Х. Костића.

Симеон је био учитељ до лета 1868, неких 12—13 година. Боловао је од неке болести у грлу и ишао је у Београд да потражи себи лека. Јако је осећао своју болест и сумњао је да ће се излечити, стога је Лесковачком Синоду поднео дефинитивну оставку на учитељско место и отишао. По лекарском савету, из Београда је отишао у Беч, да издржи операцију, и брзо је подлегао болести. У Лесковцу се хоће да зна, да је Симеон, задржавајући се у Београду, тражио на надлежном месту, да се у Лесковац упути спреман учитељ.

Претерано се верује, да је Симеон у Београду препоручно за учитеља у Лесковцу самога Јосифа Х. Костића, онда ученика Ш године Сомборске Препарандије, који је Симеона заменио у Лесковцу. А то неће бити тачно.

Симеон, не само као учитељ и васпитач, већ и као човек, оставио је у Лесковцу најлепше сећање на себе. Њиме и Јосифом Х. Костићем и данас се поносе Лесковчани, којима су ове прилике познате. По уверавању његових ученика, и ако је Симеон, по народности, био Грк, он се никада није хтео ни у чему да одвоји од Лесковчана, и да изрази свој грцизам. Брзо је научио месни говор, свикао се приликама, и држао се као сваки прави Лесковчанин').

О општој, градској школи у Лесковцу старао се Синод, а приватне су школе издржавали сами ђаци, односно њихови родитељи. Синодом се звала црквено-школска општинска управа. На челу Синода стајао је митрополит или иконом (митрополитски намесник), или какав виђени свештеник. Дуго

7) Бугарски писци :. А. Ишпрковљ ' Западнитћ краиша и т.д., с. СХХ), С. Чилингирово (Поморавил и то д. с. 136) и др. по томе што је Симеон родом био Софијанаџ, пледирају да је он био и Бугарин, и у Лесковцу бугарски учитељ. Од бугарских писаца се и зна да је био од браће Андонови („нашит» Андонови“). Иширков само регистрира Симеона као бугарског учитеља у Лесковцу, а'Чилингиров је био у стању да напише и: да су лесковчани најпре од Јосифа Х. Костића, заменика Симеонова, чули да су Срби и да су и поред тога не само лесковчани него и сви у оним странама још пре Ј. Х. Костића тежили да се што усрдније „прилђа'тђ поусљрдно кљмђ бљлгаршината и да прђећкатђ мечтанилта на Сљрбитђ“ (на пом. м. с. 136).

Исти бугарски писац држи да је С. Софијанац отворио у Лесковцу „бугарску“ шаколу најдоцније 1858 г., у „врђме прбађ което даже Сљрбитћ вљ Србин не биле могли ла се похвалатђ сђ училиша“.

Треба ли овоме комситар!