Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

'60 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

година је председник Синода био иконом поп Тома. А био је, једно време, и поп Урош. Чланова Синода било је 8—10. Они су бирани међу одабраним грађанима, на збору виђених грађана и еснафа. Овако се ово тело звало од старина. Синод је држао своје сталне седнице и имао је сталне дежурне чланове. Кад би митрополит био у Лесковцу, он је председавао Синоду. Синод је и сам расправљао брачне спорове, писао тестаменте, бринуо се о учитељима и школама и т.д. о свима црквено-школским питањима. Пресуде је Синод изрицао у име свога архијереја (нишког митрополита), и оне су имале своју пуну силу.

Видели смо да је и учитељ Симеон Софијанац учио грчком ко је хтео. Од половине XIX B., OTTaKO je престала грчка школа, многи од свештеничких кандидата за град одлазили су у који град даље на југу, где је било грчке школе, и тамо приучили понешто грчкога појања, и ако нису ништа разумевали:).

Још око половине ХЈХ в. доста је школа манастирскога метода постојало у околини Лесковца. Ту не рачунамо Власотинце. У њему је, једно време, био учитељ Анђелко Цветановић, који је био и у Врању, и у Скопљу, а засновао српско учење и у Власотинцу.

Добро истакнуте школе манастирскога метода постојале су у селима: Грделици, Бунушком чифлику и Печењевцу. У селима преко Мораве, чувена је била школа у селу Јашуњу.

Врањска Област“) — У првој половини Х!Х в., и све до свога ослобођења од Турака, г. 1878, Врање је, у сваком погледу, било врло напредан град. За прво доба овога периода узрок су изузетно повољне административне и поли-

1) Између осталога, наклоност учењу грчкога у Лесковцу престала је откако се, учењем грчке науке, MH то у Атини, врло мало користио Стојанче Хаџи Тошић. Овога С. Х. Тошића, пошто је свршио „школе“ у Атини и вратио се у Лесковац, лесковчани нису хтели за учитеља. Отпочео је трговину са свињама, па ни у томе није имао успеха, и отишао је у Св. Гору и тамо се, у ман. Зографу, замонашио и дотерао до степена архимандрита.

8) У монографији својој о Граду Врању: Граде Врани и вранско културно географски и писторически белљжки“ Софија 1918. г.,. А. Иширкову се поткрале многе, капиталне, грешке; може се рећи да је врло мало тачности и изнео Иширков у тој својој монографији.

Погрешни су му податци о врањској Саборној цркви; и сувише се повео за необавештеним калфом Зографовим „ошб Велесб“. Јер та црква, прво-