Prosvetni glasnik

25

4

МАТЕРИЈА И ПОКРЕТ ГОВОРИО Г. јзОРИСАВ јЗ. Ј о^орови-б, професор, о СВЕТКОВИНИ Ј в . рАВЕ 1880. ГОДИНЕ У г /чителљској шкоии

„Поштована Госиодо, Ђ Свет се временом мења . * Јест иствна; свет се мења, и ако не сав овај физички свет, који је око нас, већ само ми, који живимо у њему, и који смо у једно и пајвећи и најмањи покретачи у њему. Ми се мењамо , јер пам се мењају иогледи на свет. Некада, у давној прошлостп, кад је просвета бида у повоју и код ирвих народа јевропских и азијских, човечији је поглед на свет био магловит, таман, нејасан, пун празноверица. Човек је држао, да зна нешто о прнроди око себе; али то је знање његово било веома слабачко и незнатно; оно се облачило у гомилу празних речи. Речи су биле празпе, без реалне садржине, без истине. То се време обележава у историји цивилизације као доба детињскога развитка. На том ступњу детињске памети, па чак и доцпије, сви се појави у ирироди објашњавају за се по најближим узроцима својим, и никоме не пада ум да свима или бар толиким и толиким појавима природним потражи општи узрок, из кога пониче све или већп део онога што се по спољагапости чини да је тако разнолико и равноврсно. ЈВекови су морали да ирохује; грдне су се муке и труди морали да поднесу; неописане жртве морале су да се принесу на олтар науке, а међу овима и жртва самога живота није била ни ретка ни једина, и њом се је пскупљивао наиредак човечије науке; и тек данас ми смо у стању, да све појаве у природи сведемо на један једити, на један оишти узрок, којим се даје све објаснити, и о коме ћемо овом приликом коју да проговоримо. Ми врло добро знамо, да до овако сјајних успеха не би могла доспети ни једна људска наука У свету, да се није годинама и вековима прибирало зрно по зрно на овоме путу, на ком се сусрећемо с толиким радницима и мученицима научним. Сваки од њих има своје заслуге, нити ће заслуге нарочито знаменитих људи икада угинути међу живима, већ ће се вазда предавати с колена на колено и прослављати на разнолике начине према самој природи виховој. И сриска школа светкује данас свуда еајвећу светковину своју као успомену на заслуге оног великог Србина, који је нрви положио темел. српској школи и који је с правом стекао име ирвог иросветитеља сриског. И Учитељска Школа прославља данас успомену Св. Саве, а ја као члае те школе желим учинити мален и скроман прилог овој светковини. Говор је мој намењен иокрету материје, као основном

начелу свих ириродних наука, и ја ћу се потрудити колико ми силе и време допуштају, да што популарније, без икаквих математичких разлагања, изнесем што потпунију слику о особитом зпачају тога начела поштованим слушаоцима, који су се овде скупили да с нама заједно одаду своје поштовање узвишеној успомени Св. Саве, у чијим је рукама прво у Србији запламтела буктиња науке и кроза школу обасјала народ српски. * * * „Па оает се она креКе," рекао је о земљи славни талијански Физичар Галилеји годнне 1633., а данас би Сеши, талијански астроном, рекао и о најситеијим делићима материје: „па опет се они крећу." Но да бпсмо увидели, да се доиста крећу и најситнији делићи матерпје, почпимо прво с громадама тела. Почнимо с кретањем чврстих, течних и гасовитих тела и разгледајмо како кретања ирелазе сједнпх тела на друга. Као што је познато, кретања има од три врсте: прво је кретање унапред (као н. пр. тоциљане саоница), друго је обргно (п. ир. обртање земље око себе) и треће је трепериво (као н. пр. у шеталице). Што се тиче брзине, та код свију тела није једпака. Где се за исто време пређе већи (дужи) пут, велимо, да је и брзина већа; где је мањи пут, и брзина је мања. Да би било сугласности у одређпвању брзине кретања, узима се да је брзина онај пут, што га тело пређе у једној секунди. Сваки час виђамо кретања чврстих тела. Ударимо једним каменом о други, и видећемо, да ће се и он покренути. Обеспмо терет на часовнику о зиду, па ћемо видети, како креће шеталицу тамо амо, обрће назубљене точкове и т. д. Бацимо стену у воду, иа ћемо видети, како ће се вода заталасати и како ће таласи ударати о обалу. Кад је врућина, свет се хлади нечим, на иример, лепезом, то јест људи покрећући ваздух праве ветар. Покренута вода, кад удари у мирну воду, покрене је, а кад удари на дрвље и камење, она га ваља, а исто тако креће и точкове на воденицама и другим направама. Покренута вода може да креће и ваздух. Такви су мехови, којима се душе помоћу воде.