Prosvetni glasnik

296

ОСИОВНЕ П1КОЛЕ У КНЕЖЕВИНИ СРБИЈИ

измеиуле, иа су и самж господари ових крајева водили озбиљна рачуна о српској школи и сриској књизи — али не у намери да је иодигну, помогну или утврде, но да је ако не угуше и униште оно бар колико могу ограниче. Школа као народна. а особито као српска установа , као средиште за гајења српскога духа, за развијање српских мисли и осећаја, није смела онако слободно да постоји како је ми данас замишљамо и видимо. Стање школино било је још погоршано борбом дрквене хијерархије у овом крају. Грчка патријаршија с једне , бугарски екзархат с друге стране, отимали су се о црквену управу овога краја. Да у оиаквом стању и школа долази у питање, сгвар је врло јасна. Патријаршија је нолагала искључиво нраво на црквену унраву овога краја и претила је ироклетством свима који би се ње одрекли. Екзархат је доказивао своје ираво на црквену управу и врбовао је за своју цељ себи присталице. Борба ова ломила се над српским главама. И у том мучном положају Срби иису заборавили на школу. Они су радили колико су могли. Кад се турско господарење стаде приближавати крају своме, онда су се и Турци сетили школе. Остављени од државне управе, они су на свој рачун, за своју децу, сваки за се, без икаква оншта плана, иодизази школе, у којима су хоџе били једини учитељи. Такво стање беше у школи овога округа пре дата. По закљученом примирју у Једрену и углављеном миру у Сан Сте<вану, министарство просвете и црквених послова учинило је припреме за збиљско испитивање стања школског, како би познавајући све доташње прплике, моглодаље сигурно радити. Њему беше цељ да на оенову датихприлика, познавајући иотребе ових крајева, отпочне свој рад на оснивању српске школе у овом крају. Ова обазривост беше потребна и с тога, да се не бп без икакве поступности цредузимало што , што доцније неби било могуће извршити. И док је дипломација на конгресу у Берлину решавала о судбини Хришћана на Истоку, док смо још били тако рећи у неизвесности, тадањи министар просвете и црквених дела, г. А. Васиљевић, упутио је 10 маја 1878 Бр. 1489 овакво писмо

управи Нишкој, Пироткој, Врањској, Лескоиачкој, Кулској, Прокупљанској и Ак-Паланачкој: „Да би се могло приступити уређењу школа у ослобођеним нределима наше отаџбине, потребне је минисгарству просвете и црквених дела знати: 1 У којима меетима, како по варошима тако и по селима, школе постоје , мушке и женске и које од ових иткола раде, а које не раде; 2. Ко је ове гаколе издржавао, да ли мссне оиштине или срезови, или окрузи ; 3. Је ли, осим основних, било још каквих других школа, и ако их је било, онда што се у њима учило и где су местимице биле; 4. Који се по именце учитељи налазе у школама, а ако има учитеља отпугатених због ратног времена и што гаколе не раде, онда да се сачини списак и од отих учитеља, с назначењем где је који био и како је дотична гаколска опитина с њим задоволша била. Према овоме препоручујем тој управи да у своме домагаају сазна све гато се овим жели знати^ па о свему гато дозна да ми што скорије и гато тачније извегатај подносе." Но на овоме није се министарство заусгавило. Њему је требало још тачнијих извештаја од оних што су у след горњег писма, поднеле биле управе министарству. — С тога је исти г. минисгар својим решењем од 15. августа 187"8 Бр. 3339 одлучно, да изашље нарочите изасланике у те крајеве ради прегледа стања у ком се нахо1аху до тада постојеће гаколе, и што би све требало од стране минпстарства одмах нредузимати за унапређење тог стања. Поменуто регаење гласи : „Да би се поуздано сазнало где се и какве гаколе могу одмах отворити у ослобођеним нределима нагае отацбине, решио сам : да секретари министарства просвете и црквених дела г. г. Милан Ђ. Милићевић и Милорад П. Шапчанин, отиду у те лределе и у овом погледу учине потребно извиђење. Г. Милићевлћ извргаиће овај посао у окрузима Нигаком, Лесковачком и Кургаумлијском, а г. Шапчанин у окрузима Пиротском и Врањском. Њима се, у главноме, ставља ово у дужност :