Prosvetni glasnik

362

НАСТАВНИЧВЕ

П 0 X 0 Д Е

НАСТАВНИЧ^Е ПОХОДЕ*

Призната је ствар, да је она школа боља, у којој нма више разреда, више и учитеља, много боља од оне, н. пр., у којој ради само један учитељ. Чим се, рецимо, у једној основно-ј школи нагомила број ђака, тражи се, — ако је сеоска — иоред једног учитеља, још један. Ако ли је школа варошка или гимназија, онда се због великог броја ђака, разреди ценају: у једноме раде по два, по три учитеља у својим одвојепим одељењима, — разни гимназ. наставници у разним опет гимназијским параледама. И поред тога, врдо се препоручује, да се шкоде, како основне тако и гимназије, подигну на што више разреда. Многи су незадовољни са четири, а још мање са три разреда основне школе; — гимназије нам се тек нодигоше на седам, а већ бисмо рекди, да им не би био на одмет ни осми разред. Потреба је. дакле и рашчлањавања и разгранавања наших школа — очигледна; па опет, у колико то заиста користи, у толико се исто не сме порећп, да се баш тиме много шкоди ј единству наставе п васпитања. II зато, што чешће бива ово разгранавање, то је п све потребније гледати начине, којима би се јединство најпоузданије постигло и ујемчило. Немачке школе са више разреда, ради постигнућа наставног јединства, имају три средства, опет не баш довољна. То су: директор, разредни наставник и наставнички зборови (наше гимназијске саветске седнице). Истина, Шрадер 1 спомиње обичај „да поједини наставници у разним струкама и разредима држе предавања у наизменичном реду пред осталим наставницима вихове струке", — али тај обичај, и ако је истина врло користан, нити је обичан, нити је рекли бисмо, иодесан међу |наставницима врло разних, по добу, разреда. Зборови (конФеренције) не раде много ни у Немачкој, а још мање у нас. Готово по правилу они не иду даље од онога, што је у закону поименце казано. Тако се на зборовима поглавито обраћа пажња на то, да се тачно обележе међе наставне, т. ј. да се тачно утврди наставни план: шта се посебице има учитн из кога предмета, са колико часова недељно, и кад да буду ти часови Редак је тај срећан случај, да се којом приликом претресе (и то како ?) неко опће педагошко правило као што је н. пр. о примењивању казни или о радовима ћачким код куће, кад и кад о понашању ђачком ван школе п о томе сличном. Разредни наставник („класни учитељ") у нем. школама има, истина, право, да из „разредне књиге"

упознаЈе радљивост поЈединих наставника, али да се он ма како умеша у тај рад, да кога на. што упути: за то он није овлашћен. (У нашим српским школаз-а нема ни помена нити о разредним наставницима, нити о разредној књизи, ма да и једно и друго ииак може бити од велике користи. Приватно смо дознали, да је у најновије време у београдској великој гимназији уведен обичај разредних наставника, — али с каком задаћом — није нам познато). Остаје дакле као главнп, (код нас може се рећи и једини) носнлац јединства школиног једини директор (па и овде разумевајући само наше средње заводе, јер у варошким и другим више — разредннм основним шкзлама до садасе још не зна ни за каквог старешину међу учитељима). Оно, кад би све педагошке поставке (максиме) о дидактици у опће и о васпитању у ужем смислу биле свуда и потпуно признате као праве н да одиста вреде; па кад би још друго, сви наставници имали у неку руку подједнако теориско образовање , директор би тада имао врло ласан рад у своме задатку, јер највнше још ако би имао посла да се бори противу лењости или ћуди или других незнатнијих зачкољица наставничких, које би сметале јединству целокупног васпитног организма. Али ствар не стоји тако, и задатак једнога директора тога ради је тако тежак, е се може рећи да се потпуно и тачно не може никако испунити. Само ће врло ретким, врло знаменитим људима испасти за руком, да заводу своме са свим ударе печат свога духа, те да тако створе јединство. А кад би се ово могло постићи кратким претипсима и наредбама, које би само требало издати свима наставницима, — ништа лакше; али је ево мука, што треба нешто са свим друго : људи, обележени већ као саиосталне личности, који истина раде наједном пољу, али се међусобно не виде да раде, него још највише што могу по плодовима судити о раду другога, што треба, велимо, да се ови и оваки људи, укупно, баш саживе у неку што више подједнаку навику рада. Директор, истина, на својим походама (хоспитовању) види на који начин раде поједини наставпици, и он може, с поља, својим ауторитетом, својом званпчном влашћу п да постигне неку слогу: али унутарње јединство целокупног васпитања донде је просто немогућно, догод су појединп наставници међу собом тако мало познати, да се о свом колеги једва зна казати „како он ради" или само да је „добар наставник." Лични однос појединих наставника по некад доста помаже, ако, разуме се, радећи заједнички, пе-

') По чланку др. РудолФа Менге, гнмназ. наставнака у Ајзеиаху : «0 узајмичном хоспнтовању настввипчком», у Стојевим «Општнм школским новинама», Јена 1878 г. Ј ) У својој «Ег21ећип^з1ећге>, 8. 2 28. 1. АиП.