Prosvetni glasnik

364

НАСТАВНИЧКЕ ПОХОДЕ

впји више пзлазе на видик, — знаћемо дакле п мп како да их доцније примимо и схватимо. Не треба се бојати да овим начииом неће бити она добра последица са свим нових односа, т. ј. што би се у овом другом случају, — кад нови ђаци долазе новом наставнику, -— могло у ђака наићи на жице са свим нове, о којима нико није ни слутио, те бп се као личност ученикова могла много стручније разложити и упознати. Јер шта ? Личност новог наставника но правилу је увек тако различна, да оно неколико нохода, крајем предњега течаја, неће бог зна шта учинити, нити ученике у нотоњем течају одмах ослободити према новоме наставнику. Међу тпм, и ако смо их нре виховог преласка у неколико упознали, још ннсмо са свнм ноуздани да не грешнмо. Сваки ће се, из свог искуства, сетити, да је овог или оног ђака месецима лажно оцењивао — нарочито прпроде затворене — док није најзад случај какав помогао да истину дознамо : противно да се уверимо. Могућност, да овака заблуда траје дуже времена, умањиће се веома иоходама у своме разреду. Ученици, које мп неповољно оцењујемо, на већ н напуштамо, раде можда У другој некој струци, нри друкчијем поступању, често много впше, но што бисмо очекивали; поново се за њих интересујемо, кушамо још којп иут да нх покренемо још неким особптим начпном, па се можда лепо уверавамо е смо с њима наопако поступали, те гледамо да то сада иоправимо, да изнова добро урадимо: једном речју, добро ђачко напредује с новим дознавањем наставниковим. На послетку хоспитовање утиче и на саме ђаке. Прво, они се осећају рахат кад виде да у почетку новог наставног часа нису у неком од других са свим одвојеном, кругу мисли, што им нонекад заиста тешко пада. Нису ни у том незгодном положају, да се прелазећи новом наставнику, морају привикавати и са свим новом или бар друкчијем начину : радс дакле са више лакоће, па и са више воље. Друго, учеиици ће у свима струкама радити са вигие иодједнаког заузимања и воље, јер ће се пред наставницима, код којих нешто знају, стидетп да се у другој којој струци покажу незналице. Један од бољих и омиљенијих наставника (још више ваљан „разредни наставник") може у овом правцу, обичним хоспитовањем, учинити за чудо много. 'Греће, међу ученицпма влада бољи ред, боља дисциилина. Видеће чврсту свезу међу својим наставницима, осетиће боље слагање њихово. У њиховом моралном суђењу неће их ввше бунити, што један исти случај разни наставници са свим разнолико разумевају. Ова једноликост у реду и управљању чиниће да и какав наставник мање подобан може пролазити без особитих тешкоћа.

Тако дакле впдимо знатаи број добрпх носледица, посредних и непосредних, што од хоспитовања долазе. Људи, разуме се, којима се не допада што ће се, овога ради, више времена трошити, дакако да ће наћи н разлоге противу похода. Да нагласпмо само два, која би се могла иставити, рекао би на први поглед, доста умесно. Прво, рекло бн се: походе буне и раздешавају ђаке. То ће заиста и бити тако, док им је ова ствар са свим нова. Ко познаје школе, у којима је ово обична појава (ре. пмо нека су чешће само директорове ноходе) потврдиће да овог утицаја врло брзо са свим иестаје. Друго, може се рећи: походе смећу правилан ток настави. И ово је истина само онда, кад су походе ретке. Поред тога напоменућемо, да кад хоспитује каква са свим страна личност — (којој ваља представити, за онај један сахат, цео разред, представити и самога себе) — да је тада, велимо и немогућно на обичан начин прелазити одређени пенсум. Али ово представљање и не треба да буде прн хоснитовању, што га ми препоручујемо ; шта впше, н не може га бити, ако нећемо, да се начинимо смешни својим ђацима. Мишљење пак, што га сујета диктуЈе: да један школски час неће на госта учинити најпријатнији утисак (како бисмо желели да се покажемо"), ако се тада обрађује пенсум, за тај час снремљен можда баш и некористан, — мишљење то у толико је слабиЈе, што ће се оцена лако поправити другом нриликом. А осим тога сваки практични школннк зна, да се сваки школски сахат не може показати као педагошки образац. За људе, дабогме, који су навикли у школу ићи неспремни, ово хоспитовање њиховпх колега јесте пезгодно, али баш за ове је то и врло добра принуда, да се морају што више одавати својој дужностп. Права добит од ових похода биће тек онда, ако се — што је са свим природно — наставници, заједно излазећи нз разреда, разговарају о овом, о оном што се тиче појединих ђака, или што се тиче наставног градива, или методе и технпке или заита и реда. И један и други казују разлоге своме суду, својој оцеии, наводе своје назоре, своја искуства : преппрка настаје, ствар се ноново разматра, те свакојако и педагошка врсноћа и научна тачност иду напред. Још смо дужни казати, како мислимо да се изведу ове узајмичне походе. Предлог нам иде само толико, да сваки наставник хоспитује по један сахат сваке недеље. Да би се олакшало вршење овога прописа, и да би се о томе водио рачун какав, требало би завести једну контролну књигу, у коју би сваки наставник, сваке недеље, па одређеној му страни, уписпвао: који је разред и коју наставу походио.