Prosvetni glasnik

РАД У 1 РАЗРЕДУ ОСНОВПЕ ШКОЛЕ

637

ти. Заклела се земља рају да се сваке тајне знају.

Једно дете се један пут играло на улици са својим другом. Љему је било име Живко, а ономе другоме Гојгсо. Гојко зовне Живк,а да иду његовој кући. Живко оде. У својој соби Гојко је имао пуно играчака, па све изнесе Живку и рече: „гле, бре, Живко, шта ја имам!" Же\ играчкама био јеијеДан леп коњ, што га је Гојко звао „тпарац." Живко је гледао све играчке, али се највигае загледао у шарца. Један пут упита Гојка : „Гојко, бре, би л' ми дао ти овога твога шарца, а ја да ти дам другога, јога лепгаога и већега ? Гојко каже : не дам ти ; то ми је пајбољи коњ ; то ми је „Шарац Краљевића Марка."Живко се ућути и забрину .. . Кад је погаао он је опет запитао Гојка; Гојко, би л' ми ти продао твога гаарца ? Гојко каже : не бих. Другог дана опет је долазио Живко Гојку, те се играли с играчкама и гледали гаарца; и Живко је опет питао Гојка : хоће ли да му га да, или прода. Трећег дана Живко је долазио два пут, и питао. Четвртог дана долазио је три — четири пут .... Сваког дана је долазио све чегаће, и непрестанце питао, и давао му за шарца све његове играчке, и што год он хоће. Гојко опет није дао. Најпосле Живко смисли — знате гата ? — да га украде ! Кад је Гојко код куће он онда не може. Он онда смисли : ајде ја да гледан на кад они отидну сви некуд, а ја ћу онда да отиднем, па да га узмем. И један пут сви одогае. Живко оде да украде гаарца, али врата затвореиа. Он хтеде кроз прозор, али не можеде, но се врати, па смисли да дође други пут, кад знадне где је кључ. Један пут он био код Гојка, није хтео да иде, док они нису некуд пошли, а он видео где су они оставили кључ. Оп изишао с њима на каппју, па тааап су они замакли, а он се врати ; узе кључ ; поче да отвара ; отвори ; руке му дркћу; уђе ; оде кревету; сагну се; подвуче се под кревет и извади велику кутију где су стојале играчке и гаарац. Гуке му дркћу ; све му дркће. На пољу лупп негато — он мисли иде неко да га затекне Узе гаарца, и понесе. На пол,у опет лупи пегато — отвори се нечија капија, а он да цркпе од стра.

Брже истрча, а заборави да загвори врата; па кад би насред авлије он се сплете и паде; и гаарац бупи о земљу, и одлете једно уво. Живко се диже и побеже а и не виде шта је шарцу било од ува! Кад је био у својој соби, он тек онда видео, да му шарац нема ува. Чим је отишао, одма га уватила грозница и легао Кад су дошли кући Гојко и његов отац и мајка, они нађу кључ у вратима. Зачуде се: ко је то отварао ? ! па премисле да су они заборавили да затворе, и да га оставе. Уђу у кућу; разгледају по еобама и свуд: да није гато украдено. Није нигата. Све стоји као гато је било. Сутра дан извади Гојко велику кутију испод кревета, да се игра, кад у кутији нема гаарца ! . . Незна где му је ? !... Премисли : изгубио му се, или му сестра узела, па ће му дати. Па онда изи1>е у авлију, да се игра. Један пут нешто погледну у земљу, кад оно негато гаарено, мало. Узе и загледну, кад оно уво од његовога гаарца !. Од куд ово ! ? . .. Еј јадап мој гаарац, каки ли је сад без ува ?!... Где ли је ? .... Ајде наћи ћу ја њега, а сад да идем Живку, да се мало играмо; он је и мало болестан, да га видим ! Шта ти је бре, Живко ? „М, нигата, болимеглава," вели Живко, и сав дркће, јер он мисли да је Гојко догаао за гаарца. — М, нисам ја ! .. . писам !. ... — Шта ниси бре ? — Нисам ти ја узео гаарца ! .. .. Гајко погледну овамо, онамо, кад испод кревета његов гаарац, без ува ! .. .. — А гата је ово, Живко ? ! ? — Не зпам ? ни сам ја ! — Но ко је ? Ваљда није он сам догаао ! .. Камо му уво1.... — Нисам ја ; не знам ; нисам !..,.. Гојко се наљути, узе гаарца и оде. Од то доба пикад се више није играо са Живком, и звао га је — крадљиваг^! — Шта је урадио Живко ? — Украо је гаарца. — За гато га је украо ? — Да га није заволео, би л' га украо ? .. . За то и Бог каже : „Не заволи ништа што је туђе / ((