Prosvetni glasnik

Н А У Ч Н А

X Р 0 Н И К А

Кад се иза оног посребреног листика стакленог на отнравннку говори, иди у онште ма какав звук произведе, онда ће, као што знамо, затреаерити окодни ваздух; то треперење пренеће се и на посребрени стаклени дистић, дакде и он ће онако исто затреперити као и ваздух од дотичног звука. Сад светлост која иада на то огледало, не може се мирно одбијати од њега, ношто се и оно само креће, него ће се према облику таласа звучног одбити час ,јаче а час слабије. Овако испрекидана светлост, ироћиће кроз сочиво, отићи ће на пријемну штацију и пашће у криво огле. дало, које ће је спровести у своју жижу, на селен. У селену ће сад ова светлост разне јачине изазвати и снроводну моћ разне јачине а тиме ће бити струја, која из елемента иде у телеч>он, испрекидана и разне јачине. Према овој разној јачини струје мењаће се и магнетска моћ меканог гвожђа у телеФону а усљед тога ће и мембрана у њему затренерити т. ј. — ми ћемо чути. Шта ћемо чути? — Чућемо онај звук или говор, од кога је носребрени стаклени листић на одправној штацији устреперио; звук усљед кога се са огледала одбила оветлост разне јачине, која је у селену изазвала струју разне јачине и у исти мах и разно ■греаерење мембране теле®онове.Кад се оће анаратом да пренесе звук на што већу даљину, онда се мора узети и јачи светли извор; ми смо, вели Бел, увек радили са сунчевом светлошћу. Са неким апаратом чинили смо велики број опита, при којима су отправни и пријемни апарат били толико ј°дан од другог далеко, дасезвук директно кроз ваздух није могао чути. Ради објашњења навешћу један од последњих примера: Господин Тентер ,био је на отправном аиарату, којп је био на тороњу зграде Франкдинове школе у Уашингтону а пријемник је био на једном прозору моје лабораторије и то на даљини 213 метара од њега. Кад метнух телеФОн на уво чух јасно у њему ове речи, које ми је светди зрак домео: „Господипе Беде, ако чујете шта вам кажем, онда изиђите на прозор и машите шеширом 4 '. Кад смо радиди у лабораторији, онда су отправни и пријемни апарат по нужди биди бдизу један до другог, само је телеФон био у другој соби. Нри тим опитима нашди смо, да се артикулисани говор и од светдости обичне лампе може поновпти. Најјача дјејства светлостн на седен, добиди смо, кад смо једном покретном површином брзо прекидади зраке; овај је начин још бољи и због тога, што у окретању та површина не шушти, те се на телефону не чују никакви сноредни гдасови. Тако смо ми просто брзим прекидањем светдости добиди на пријемнику поједине музичке тонове, ма да их нико није на отиравнику ни свирао ни певао. Дакде само брзо окретање оне површине и прекидање светлости изазвало је звук. На овакав начин добили смо музичке тонове и светлошћу обичне свеће.

Најбоље се даје сравнити дјејство светдости на селен са дјејством електричне струје на мекано гвожђе. Узмимо парче меканог гвожђа па га омојтамо осамљеном спроводном едектричном жицом. Ако кроз жицу не продази струја, на гвожђу не ћемо нриметити никакву нромену. Но ако кроз жицу пронустимо струју, мекано гвожђе постаће магнет и иривућиће к себи друга лака теда. Гвожђе је магнетисано само док струја продази кроз ону жицу, која га обавија; чим струја нрестане и гвожђе није више магнет. Ова важна особина едектричне струје, да мекано, ковано гвожђе начини магнетом и да магнет изгуби своје дјејство чим струја престане, употребљена је са ведиком коришћу у тедеграФији. Ако се струја, што кроз омотану жицу иде, мења, и мекано гвожђе биће час јачи а час слабији магнет, како је кад струја јача иди слабија. Исто је то и са упдивом светлости на седен. Док је седен у мраку, он је рђав едектроноша, чим се иак изнесе на светлост, он пропушта струју. И сад ће електрична струја кроз седен продазити лакше илп теже, како кад упдивише на њ јача иди сдабија светлост. Ова важна особина светлости, да у селену пробуди већу или мању спроводност струје и да седен постане рђав едектроноша чим не дјејствује на њ светлост употребљена је у том новом пронадаску, који је предмет наше „хронике" и који се зове фотофон . И фотофон ће наскоро, као што ћемо сад видети, имати исто тако важну улогу и у практици и у науци, какву има тедеграФ данас. Ето како је Грехам Бел решио на врдо прост начин то питање, које на нрви поглед изгледа веома чудновато и непојмљиво ; питање које вели да светдост пренесе звук. Бед, испитујући те особине селена, за рад примене његове у фотофону , открио је још других врдо важних појава, које су од ведиког значаја за науку. Тако он веди, ми смо чинидп опите у цељи, да испитамо природу зракова, од којих се седен мења. За ту цељ, ми смо на пут светдог зрака метади разна. теда, која упијају светдост. Кад смо између селена и светдог извора метуди раствор од стипсе, онда се јачина оног звука који је тај зрак производио, једва мало смањила; раствор јода у сумпорном карбонату, на против угушио је највећи део дјејства, ади опет не сасвим. Па и сам тврди. каучук, који као што изгдеда, не пропушта никако светдост, ни он није потпуно уништио дјејство светлости на седен. Кад се дист тврдог каучука мете бдизу прекпдног котура, и кад је светлост од њега до седена прелазила од придике 12 стопа даљине, чуди су се истина слаби ади сасвим разумљиви тонови музички у телеФону, који 'е са седеном био у једном ланцу. Овај се звук могао но вољи прекинути, кад се просто руком заклони та невидљива светлост, која је продазила кроз тврди каучук.