Prosvetni glasnik

научна хроника

103

— А хоће ли да ти да? — Хоће. — Добро. А како ти име? — (Андраш) рече еасвим полако. — Како! — Андраш, веле она друга дрца до њега. Чак у четвртој клупи шапће нешто Милан Мијаиловић као певуцајући : Андраш... Андраш.... аш Ђура викну : — Молим господине, да видите шта вели Милан ! — Шта 1 — Вели : Андраш, Андраш, Изгубио марјаш,.... Па га нашла сека, Те купила млека !... То му се тако сасвим само срочило, јер је то Фантазија која никако не мирује, но непрестанце иева !... .

.9 Један пут ја причам негато. Кад причам онда сва деца гледају у мене, и ја у њих. И сву децу имам увек у.очима. И

ј куд год које погледне, ја видим. Тога пута чешће кад кад погледне по неко у таблу. Ја устанем и побришем је, па седнем да наставим причање, иа пре но што бих започео на ново, ја, тек из шале, запитах : —Што ли сам ја ово побрисао ? — Јербо, да ми не мислимо за оно (што је нацртано на табли), но да слушамо то што нам ви причате, вели Живојиновић. — Зато да гледамо у вас кад нам ви причате, па да запамтимо; вели Мијаило. — Да ми не гледамо у таблу но у вас, вели Владимир. — Јест; за то сам побрисао, рекох ја.

10. Мали Мита није био ире иодне у школи па после пб дне, чим ја уђох у школу, он диже руку, и вели : — Господине, ја нисам могао „из после по дне" да дођем у школу, јербо ме волела. грозпица (свршиие се)

ХРОНИКА IV АУДИФОН — СТОГОДИШЊИЦА ГА<ДВАНИЗМУ

„Јавор" у свом 3 броју од ове године донео је један чланак о обучаваљу глувонемих, па у њему наводи како и наша вдада намерава да подигне такав један завод у Нишу. Не сумњајући ни најмање У племениту намеру наше владе, оћемо на овом месту да упознамо поштоване читаоце са најновијим проналаском на пољу обучавања глувонемих. Писац поменутог чланка г. ху* изложио је све старије методе обучавања а ми ћ.емо да нзнесемо једпу справу аудифон — којом се највише може помоћи свима онима који су лишени слуха и говора. Кад се обазремо на досадања излагања нроналазака на овом месту, видећемо да се готово већина односи нарочито на једну партију природних појава: на звук. ТелеФОн, микроФон, ФонограФ, фотофон , све су то апарати и ироналасци учињени на звуку, само с том разликом , што га једни проносе на даљину, дђуги ојачавају, трећи бележе и понављају ачетврти пре-

тварају га у светлост и опет из светлости враћају натраг у звук. И предмет данашње „хроннке" биће у неколико опет о звуку само у другом смислу. Сви пређашњи апарати нисубили у тесној свезисачовечијим организмом;онп су били апарати за себе, којима се човек у једном или другом смислу користио. Код њих је требало да буде потпуно развијено и здраво чуло слуха. Данашњи проналазак, о коме говоримо, тнче се најпре човечијег организма; другим речима, човек је овим нроналаском постигао да помогне онима, који су лпшени слушних упечатака давши им у аудиФону справу, којим ће моћи повратити своје изгубљено чуло слуха. Ова је справа у тесној свези са самом физиологијом чувења и да би се потпуно разумела, морамо се најпре упознати ивближе са узроцима и начином како звук постаје и како ми дознајемо за њега. А да би то добро схватили, морамо пре свега знати састав нашега ува.