Prosvetni glasnik

РЕФОРМЕ СРЕДЊЕ-ШКОЛСКЕ

НАСТАВЕ У ФРАНЦУСКОЈ

657

ничега бољег на свету што би се с њииа уаоредиги могло. То су људи заљубљени и побожни; с њима се не жоже човек паметно разговарати. Други имају разлога што су толико одани класичким језицима. Како се искључиво занимају литерарним образовањем, они су убеђени да је крња свака она настава у којој изврсна дела из старине не заузимљу нрво место. У осталом они не одричу корист осталим наукама, али они не крију ни то како ирезиру сваку ону наставт која само корист чреД очима има. Они се у осталом нешто држе старих метода из разлога врло ваљаних као што смо их мало пре развили, па нису вољни да жртвују ни стихотворство које облагорађава укус и подстиче моћ уобрашљу, а ни бесеђење на латинском језику, без којега се, по њиховом схватању, не уме ни мислити добро ни писати ваљано (на Француском језикј'). Овим консерватовцима латинског и грчког језика имали бисмо да одговоримо, да они треба да отпочну прави бој, ако мисле да спасу класичке језике на које толико полажу; класичка зграда у опасности је да се сурва: ако се не одлучим^ да је обновимо, она ће се срушити. 0 друге стране, треба да присталице литерарне наставе иопусте и учине угледна места наукама у програму средње-школске наставе. Не може се сад свет враћати на неке старе законе (још од 1802г.) где је стојало: „У лицејима (гимназијама) учиће се поглавито латинскијезик и математичке науке*. Треба учинити места и историји и земљонису и физикалним или природним наукама, и страним језицима, па и самој анатомији и физиологији. Наш се век тако осмелио па држи да није довољно зната само Виргилија и Хорација и умети добро или ружно издељати неколико стихова латинских , већ да је нужно да младићи кад изиђу из школе знају, макар то било са свим онако елементарно, главне односе и главне радње човечијега тела, да познавају велика царства природна и да нису баш са свим неупућени у наукама од којих произлазе сви данашњи велики проналасци, који су, нема сумње, тако исто дивни и на сваки начин кориснији друштву но не знам која узор - дела књажевничка из старине. Питање је још само у томе, да ли ће се по новим методама добити времена, и да ли оне дају без ве-

лике опасности по класичке језике доста места у програму научној настави: а то је баш оно на шта удара трећа врста противника овог предлога. Уз ово су мњење велики ауторитети и оно прима и —- шта више — препоручује нове методе. Али присталице тога мњења не чине то за то што они боље прихватају науке, већ за то, што хоће да осигурају још веће преимућство језицима и старинама класичким. Цељ је једна и исга, само се у средствима разликују; и једни и други, ма којим путем пошли, ради су да етигну у Рим и Атину. Пред просветним саветом Француским највише је бранио Бреал ову последњу систему; за немачке методе вели, да су изврсне и претпоставља их методама које се до сад практиковаху у Француским лицејима; али Бреалу, који је филолог тако одличан, као последња реч о вишем образовању остаје вавек учење грчког и латинског језика и класичких дела која су нам сачувана на та два језика ; једва једвице пристаје да се жртвује оно што се већ мора и наукама у наставном плану гимназијском. Бреал, као што располаже као про®есор космополитичким искуством, и као што иначе као надзорпик и испитач има и другог искуетва, знаде као практичан човек врло добро да се у школи научити све не може. Десет година учења за грчки и латински језик, то је много у очима теоретичара, али практичару то је мало. По новим методама језици ће се од сад у Француској боље учити, то стоји; али неће се брже учити. А да је доиста тако, доказује и то, што у гимназијама немачким, где се ове методе практикују, стари језици одноее вигае од половину часова по разредима , а по плану Француског министра не даје им се више од четвртине тога времена. Бреал није такав човек да не уииђа све већу и већу важност које заузимљу данас науке у друштвеним потребама и како им је јавно мњење све наклоњеније. И тако он предлаже да се за научно образовање, где ће се науке од користи највише нсговати, подигну особите неке школе. Што се тиче опште организације средње-гаколеке наетаве и што се тичеметода, он је одсудно на страни Немаца ; и тако он хоће да се у Француекој, као и у Немачкој, заведу дке врсте гакола : гимназије, где