Prosvetni glasnik

497

Онаје погрешна. Један. два, три, то су само имеиа за бројеве. Бројати треба да значи какву радњу, коју је писац вал.д-л замишљао, но пије исказао. На стр. 2. писац вели, да је »метар једшшца за мерење дужина, иовршја и зааремина.ч И ово је погрешно. Метар јо С ј..чо јединица мере за дужипе. За површине мора бити јединица опет п овршина, а за запремнпе запремина. Писац је овде ваљда мислио метар кј 10 основц, из које су изведене све те мере по свом имену. Још у ириступу писац дсфипишс све могуКе врсте бројева : целе, разломљење, сдоЈсене, неименовине (аистрактне) , именоване (конкретне.) , равноимене, равнородне, и разнородне. »Сложен број« код њега је што и »разноимен,« но деФиниција му јс нејаспа: »у свему (је) сродан са пелим бројем, само што су његова подељења сасвим неправилно изведена из његове једичице .« А какво је то пенравилио извођење из јединице, писац не објашњчва. Тако је пстч нејасно и друго праиило (стр. 8.) у коме се казују корпстп бројног оистема: »2. Што нам олакшава рачупање, јер у место да ређамо предмете један по један, ми их склапамо у гомнле све по десет. Таких ће група бити изввстан број, више неки остатак мањи од десет и т. д.« На сгр. 28. вели: само се оно да сабрати што је међу со г >ом једнако. Тако код непменованих бројева једнако је: јединица иједипица, десетица и десетпца п т. д. Из таквог објашњења излазило бп да се десетице или стотипе с јединичама не би »дале« сабрати. У с .1М0м раду ппсац често зове јединицама. и десетице и стотине. Ово брка разумевгпе. Десет је истина јединица другог реда, дакле само за десетице, као и сто за стотине. Али кад је реч о неком броју у коме има и јединица и десетица п стотина, онда се зна шта су јединице, а десетице се тада не зову »јединпце.« На стр. 57. вели: »При множен.у десетних разломана не може се она одредба да употреби, коју смо код целих бројева изрекли.« А одмах за тим: »Но како је множење десетних разломака псто као п множење целих бројева, то можемо још све до множења обичних разломака да задржимо одредбу целих бројева .« Као што се јасно види, опо, што се у првој реченици порекло, то се у другој потврђује. Па шта је од тог двога истина ? Једно иди друго? Може или не може ? На стр. 62. казује се поново шта је множење: »У опште множење је онда: кад је позпата јединица, а тражи се више или мање од једпнице.« Писац ни једним примсром ниЈе показао, где би се множењем тражило мање од јединице; код целих оројева то пс би пи могао показати, Тражити мање

од једпнице, значн тражити делове од једшгице, и тада наступа рад деобе а не множења. На стр. 77. као наслов одел.ка стоји: »1. Случај. Кад је делитељ од једне цифре и делимак садржи делитељ најм&ње 9 иута.« Овдс је сигурно уместо »најмање« требало да буде »највпшс«, јер јс супротно п са сампм примером, који се одма наводи: да поделимо 15 са 3, »гдс сс 3 у 15 не садржи ни 9, а камо ли најмање 9 пута.» На страни 8 5. »Кадје дслитељ 0, дељење је немсгуће и не значи ништал Међу тим, израз -^- ннје да не значи »пишта«, већ зпачи бескрајно великп број. Но то је могло са свим изостати као непотребно за рачуницу, тим пре што такво објашњење долази у сукоб са правилима математике. На стр. 136. вели: »Множине кубна метра говорс се иа број: 3, 5, 7, 10. 100 и т. д. Множина дакле нема.« Ово се пе може разумети. И има множина и нела! Шта је од двога ? .... На сгр. 146. објагањава се грам овако: »Грам је тежина једног кубпог спнтиметра чисте дестилисане воде на топлоти од 4 стеаена Целзијусових (и то у безвпздушном простору). Дсца у Т разреду нити знају шта је дестилисана вода, нп шта су 4 степена Делзијева, ни безваздушни простор, нити им јс могућпо то лако објаснити. Зар овако тумачење грама није могло изостати? На стр. 19. погрешпи су изрази: »са колико га нула множимо« — јер се у нстини не множи са нулама већ ступњима од 10. Тако исто и код деобе. За цифре вели писац да су их » иронашли Лрапи.« То је погрешно. ЦиФре који.ма се данас служимо, и које је Јевропа аримила од Арапа, индијског су норекла. па п сами Арапи зваху их »индијске цифре.« 0 томе данас нема сумње. Норед римских циФара, којима је писац поклонио доста пажње, не би учинно згорега, да је показао и словенско бележење бројева, којим се и данас служе у црквеним књигама. Да наноменемо узгред још и неке термине у место којих би могао писац наћи удеспије и прецизније. Тако : »пренлегаги бројеве« унотребљава место везивати, комбпповати; а преплетање није што и комбигтовати; иучестано сабирање« назива киД се сабирци понављају, нпр. 4 4 —(—4, и то је некоректно ; за поједине делове вели пиочесии,« иравоугаоник зове иравоугољак ,« а равнипу »иљошт а,-< често вели .«број написан иисменима « у место број написан или исказан речима; квадрат назива »чегвргасга« слика. . . . То би по ,мом мпшлењу биле мане, које пе би спадале у такозване круане мапе и које би се могле лако нсправпти при прсштампавању овог дела. Међу 63