Prosvetni glasnik

К РИЛОВЉЕВЕ БАСНЕ

јако захладнело. — Већ се било почело мрзнути. Није се мислило о томе. Скраћене просте реченице. — Еад се какав год део из реченице изостави, те се не искаже, или не напише, а по смислу место му се у њој познаје, онда се така реченица зове скраЛена реченица. У простој реченици може се изоставити : а. Подмет кад је он лична заменица, јер се по облику глаголском, који је у прироку, може свакад познати и наћи. На пр. Жедан сам (ја). — Певали смо (ми). — Читате брзо (ви). — Отишли су ку&и (они). -— Познали смо га ио гласу (ми) Ако си добро чинио (ти), д обру се и надај (ти). — Чинимо (ми) што треба. б. Прирок кад је добро познат, и кад се по смислу лако може погодити. На пр. Други иетли (ноју)

у иољу цетипском. а Новица, иаде на Цетипе. Хвал& (буди, или нека је) Богу. — Сунце у море (паде), а он на куКни ираг (стиже). — Нигде трага (нема) од дана бијела. — Добра среКа (била ти) незнана делијо. — С Богом (остај), горо и дубраво. — Добкр вече (желим). в. Спона од облика глагола бити и глагола јесам, јер је врло позната. На пр. У свакога (је) Обили&а илам. — Јунак (био) негда, сад не јунак више. — Бог с њим и анђсли Божји (били) ! — КуКа моја (је) чарна гора а иостеља (је) камен оеи. Нигде стана вода (је) свуда. (НАСТЛВИЋЕ СЕ)

КРИЛОВЉЕВЕ БАСНЕ (НАСТАВАк)

39. омија п јагње У иокошеној ливади, змија се беше укотурила под навиљком сена, па од злоће само језиком палаца, и на цео се свет љути, — а није ни чудо, змије су од природе тако створене. Ту около навиљка, јагњењце се играло и скакутало, а о змији са свим не мишљаше. Змија испод навиљка испузи и јагње својом отровном жаоком уједе. Од отрова змијиног, очи се у јагњета замуте, а крв узаври. Тада ће јагње змију запитати : „Н1та ти учиних, те ме уједе?" Змија ће на то рећи: „Ко зна за што си ти амо дошло, може бити за то, да ме пригњавиш, па ради моје сигурности ја сам те ујела." Једва јадно јагње одговори: „Нисам" п мртво на земљу паде.

Ко има зло срцеина свакогамрзи, тај у свакоме свога непријатеља види. 40. Лав и курјак Л.ав с анетитом доручковаше; за доручак јагњешце имадијаше. А мало кучевце, испод његових ноктију, зграби једно парченце. То цара није ни мало увредило, јер кученце беше мало. Видећи то курјак, он помисли, да лав није силан, кад је тако миран, па и он протегне своју шапу јагњету.

Но с курјаком са сиим изађе друго, —- он сам дође на тањир лаву. Л.ав га рашчеречи, говорећи : „Пријатељу, цогрешио си, што си се на кученце угледао ; ти си мислио, да ћу и ја теби кроз прсте прогледати. Вараш се! Кученце је глупо, а ти ниси штене." 41. Л а в Л.ав беше достигао дубоку старост и изнемоглост, и чињаше му се, да му јепостеља тврда и досадна ; костн га од ње боле, и не може да га згреје. Он сазове своје рундаве доглавнике — медведе и курјаке, па ће им рећи: „Другови моји! За мене — старца, постеља ова врло је тврда и неудесна ; еда ли како није могуће набавити вуне, да на голом камену не лежим, — но у исто време, ја нисим рад ни богатог ни сиромаха да увредим." „Светли Лаве!" рећи ће доглавници, „ко је тај, који ће из поштовања према теби пожалити да да, — не само вуне, но и своју кожу, и зар мало ми имамо рунатих зверова — јелена, срна и кошута, који никакав данак не плаћају? Ми ћемо с њих острићи вуну; за њнх неће бити не само штете, већ на против — биће им лакше." Тако и урадише ; јадно звериње похваташе и до коже обријаше, — ма да су доглавници три пут више вуне на себи имали, ииак цару — не само ни власка нису дали, већ сваки, који се ту деси, из исте вуне и себи душек за зиму спреми.