Prosvetni glasnik

484

Н А 0 Т А В А

П И С А Њ А

скоро никаквог умног нити моралног образовања, па за то је иајвише и изложен , како унутрашњој тако и снољашњој беди и цокварепости. Да представимо сад ову ствар са мало позитивније стране. Већ је н то нешто, ако ко зна и толико да уме да потпише своје име при склапању каквог уговора, нди при издавању приватне какве исправе; а куд и камо .је још од веће користи, ако се и шта више зна, него само то, да се име потпише. Лепо писање вежба око, руку, и човек се учи да уме и представити оно што је лепо; а правопис вежба човека тачнијем разликовању, вежба му моћ посматрања, памћење, уобразиљу и мишљење. Умети и писмено своје мисли излагати, потребно је да се умно преради оно, што се усмено научило, јер без писменога рада, оно што се учило остаје ђаку нејасно, сдабо и непотпуно. Тек кад човек научи да паше, та се унутрашња магда мадо по мадо растерује и мисдима се прибавља светлост и постојансст. Ади и ван школе неопходно је нужно знати писати, ако желимо да што даље коракнемо у образовању свога ума и облагорођавању срца; ако желимо да напредујемо у свету и ако тежимо да извојујемо место које човеку приличи с обзиром на данашњи полет друштвенога живота, на грађанске прилике што се данас траже у општинама и државама, и на данашња тако увећана и поправљена саобраћајна средства. И за то ни онај најнезеатнији у народу неће бити, а да се не осећа да је оштећен и да је незадовољан и оназађен, што не зна да нише и да чита. Кад се сетимо како се и код нас до скора држадо да јенотребно само чиновницима да знајунисати; папогледамо како се и то са свим нзменило; теседанасто за свакога тражи и жели да се писање учи не само по варошима већ свуда, па чак и по најмањим селима. Пре него што почнем о самој настави писања да говорим, неће с горега бити да коју прогокорим о писаћем материјалу што су стари употребљавали. Историјанам казује, како су се људи у давно минуло доба сдужиди разним материјама за писање, и то из сва три царства: биљног, животињског и минералног; да су употребљавали за писање несак и камење, а нарочито онај камен што се зове листац, од кога се и данас граде таблице; од метала да су узимали нарочито меке метале, као што је; олово, коситар и друге; даље су узимали дрва и разно лишће од дрва, те се овим служили и употребљавали га за писање; а од костију животињских, нарочито су употребљавали лопатице од великих животиња сисара и на овима су нисали. Посде тога писали су на животињској кожи (пергаменту) која је за ту цељ била приправљена, док најпосле не пронађоше како се може да гради хартија од паниросног шибља, а у најновије доба

гради се хартија и од платна, памучних материја и других бидних ствари. Пера као што ми данас имамо није у старих било; место тога они су употребљавади испрва ддето, писаљку од гвожђа, камена и т. д., а тек доцније употребљавали су трску, оловку, гушчије перо, а у најновије доба пише се чедичним пером. Мастила такође нису имали ; за то су употребљавади сепију, а то је црнкаста нека течност која се налази у кесици животињице што се зове сепија (неке врсте пужева), а после су употребљавади туш и мастило. Туш се прави од најФиније чађи која се нри горењу лампе хвата, а мастидо се Фабрикује од гвожђане соли и материје што употребљавају табаци. Наше данашње доба, тако звано „доба хартије", с правом истиче и претпоставља хартију свима другим материјама на којима се пише, па чак се хартија претпоставља и пергаменту, а нарочито је боље на хартији писати него на оним црним каменим таблама. У школама се данас радије мастнлом на хартији пише него оловком, јер се одовком писана слова лакше могу да избришу а и око се мора више да нанреже при читању, па зато се оловка само онда употребљава, где се хоће нешто брзо да нацрта или напише, и где нема мастила. Гушчије перо беше за дуго једини канал којим се мастило пропуштадо на хартију; па за то се и тражида нека особита вештина и умење у зарезивању пера и учитељи су моради из зарезивања пера пспит да нодажу. При ведиком броју ђака, и онде, где се више полагало на лепо писање, ово зарезивање пера не малу муку задаваше учитељима, а после је око тога толико дангубљено, да се с тога и остала настава штетила. Еад су изашла чедична пера, онда се дуго и дуго водила препирка око тога, која од ових пера да се употребе у калиграФији, и најносле када су челична пера усавршена и дотерана, каква су данас, престала је ова препирка и јавно се нризнало, да су садања челична пера боља за писање од гушчијих. За наша писмена добро би бидо, кад би се једном школска вдаст побринула те прописала какав се и који облик појединим писменима сме да да, да не би сваки по својој вољи писао и цртао слова и давао им Форму каква се коме допада. Исто тако требало би прописати, како се држи перо и како се седи при писању, нарочито пав требало би настојавати да овакова правила примењују и тачно их се придржавају они, који са свим малу децу писању уче, јер од правилног држања пера много зависи леп рукопис, као што опет од правилног седења зависи здравље, а на то се треба свакоме обазирати. Ј.еп рукопис много зависи од тога како се држи перо и како се седи кад се пише. Од правилног др-