Prosvetni glasnik

КАРЛКТЕРИЕ СДИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

973

радити. Данае је управљао један , а сутра други краљев љубимац, и оно што се данас реши, сутра се поквари. У очајању заклињали су се да се освете Готима. Али те речи нису постале дело! Римљани, који су се и сувише бојали Аларика, молили су најпонизније цара да се. измири са страшним непријатељем. Али жалосни саветници Хоноријеви наговоре га да то не чини. Он посла Римљанима 6000 Далматинаца у помоћ, али још у путу страдали су тако од Аларикове војске , да их је једва 100 изнело живот. Чудновато је , што Аларик није ништа много тражио од царског двора у Равени, па и ако је увиђао колико је надмоћан. Он то није чинио. Шта више он се обично показивао да воли мир и да је пријатељ Римљанима. И доиста изађе му за руком да са Хоноријем отпочне уговоре о миру. Он је захтевао да му се изда-је годишње једна сума новаца, да му се даје известан де^ хране, одела и других потреба за војску, и да му се уступе области: Венеција, Норик и Далмација. Али ово последње захтевање не хте цар никако одобритн. На послетку Аларик је пристао да му се уступи област Норик, да му се даје годишња иомоћ у храни за војску , и обећа се да ће цару помагати противу непријатеља, па цар и овако добре понуде не хте примити. Аларик пође и по други пут (409. год.) на Рим са својом војском, и сад беше страшнији него први пут (403. год.). Ва кратко време примора он Римљане , те му отворише не само капије града , већ отказаше послушност Хонорију, а за цара прогласише дотадашњег намесника Атала. Оад се чинило као да ће ое судбина Римљана доиста ноиравити. Атала је уживао народну љубав, он одмах промени све најважније чиновнике. Али он је морао предати главно старешинство нпд целом војском Аларику. Рим се зачудио срећнии уредбама новог цара , који се народу умео допасти , јер је одмах после доласка на престо објавио сенату, да је намислио покорити целу земљу. Весеље се отпочело међу свима. Говорило се са свим сигурно да ће се старо римско царство опет обновити у свој сили и слави својој , и да ће Рримљани опет постати господари целога света. Ове је то говорено,

као да је са свим сигурно. Аларигс као главни старешина војске захтеваше од новог цара да му се да,ду сва средства да пређе у Африку. Цар није веровао Готима и с тога не хте то допустити. У опште Аларик је приметио да се пријатељство Аталиио прему њему нроменило. 0 тога је готски краљ био тако незадовољан, да је новом цару скинуо царско одело и збацио га са власти. Еад је збачен Атала, царски двор у Равени мислио је да је то згодна прилика, да се измире са готским краљем. Оамо Хонорије, који се одмах показивао горд, чим му се показала каква згодна ирилика, није се хтео мирити. Вбачени цар обећа му послати војске. То етрашно ражљути А.ларика, те се и по трећи пут крену на Рим. По што Равена беше јако утврђепа , то се он не хте задржавати нри оисади исте. Рим је заузео без велике муке и опљачкао га. Издајници му отворише око по ноћи капију кроз коју војска уђе унутра. Горда варош, која је 1100 година била страшило народима, и у коју за 800 година није ушао никакав непријатељ, бегае сад пљен „варварима", као што Римљани називаху стране народе. Многа су лепа здања претворена у пепео, али Готи су се опет човечно понашали и становницима нису чинили никаква зла. Ови који су се посакривали по црквама били су поштеђени. Аларик је зановедио , да се врате натраг СЕе скупоцене ствари и судови, који су узети из цркве св. Иетра. Али 40 000 Немаца, које су Римљани држали као робове, сграшно су се светили. Ове своје нређашње господаре, који нису нобегли у цркву или из Рима са свим, продали су као робове. Освојење Рима упрепастило је све. Ове цркве звечале су од молитава и тужннх јаука покајника, и ова несрећа сматрала се као весник пропасти света. Оами ста.новници вароши својим причањем увећавали су још ову несрећу, која их је снашла, и не хтеше се више враћати у варош, коју је и Вог оставио. Од овог доба све је мање етановника било у Риму. Од евију Је био најравнодушнији цар Хонорије. Кад је етигла вест у Равену, да је Рим пао непријатељима у руке, слуга, који је пазио и хранио цареву живину и тице, потрча иун очајања своме господару и викну: ,,Рим је изгубљен." Дар се јако уплаши,