Prosvetni glasnik

0 ВЕЖБАЊУ

107

колико и о самом процесу лучења. Изгледа^ да се опет своди на иовећан иритица.ј ране и силнију инервацију. Појам о вежбању, како га ми до сад разгледасмо, прелази полако и у навикавање организма на разне шкодљивости, да ми можемо овде уврстити и навикавање његово на подношење отрова. Краљ Митридат и Нанолеон су се навикавали на отров ; млоги људи су вежбањем постали спрам алкохола, никотина и опијума неосетљиви, северни Немци снрам задаја у неизветреним локалима и т. д. Но ово се пре може назвати ирилагођавање него усавршавање свога организма. Читаоци можда одавно очекују с нестрпљењем, да почнемо да говоримо о ономе, на што су они прво помислили, кад су чули да ћемо говорити о вежбању. Под вежбањем разуме се обично чешће понављање каквога простога или сложенога покрета или радње телесне под утицајем духа, или само духовне, с намером, да се она лакше вргаи. Али ја нисам без намере ову врсту вежбања одложио за до сада. Она, је сасвим друге врсте од ових досадањих и ако оне с њом могу бити заједно. И ова основна разлика није до сад никако довољно увиђана. У физиолошким учебницима узалуд се тражи да се нађе поуке о вежбању; и ако се нађе, она се више мисли телесно вежбање, и износи као вежбање само мишићне системе, те с тога није чудо, гато и лекари и гимнастичари и учитељи верују једно исто. Но ногрешност овога мишљења може се одма показати и доказати. Телесна вежбања као гпмнастика, борење, нливаље, јахање, играње, клизање, све су то по највише вежбања централне нерване системе, мозга и мождине. Дабогме да је овима иокретањима иотребна и извесна количина мишићне снаге. Али ми можемо замислити човека с мишићима као Херкулес, па да се опет не може ни маћи ни стајати, а просто ти да изврши каке заплетеније покрете. Ваља му само одузети способност да зна шта ради, или да га удови не слушају, нпр. клороФормирати га или га опити; па да се одма увиди, колико

могу сами мишићи да раде без централне ж,ивчапе системе. Тако је јасно, да сваки покрет тела нашега више постоји на заједничком делању свих мишића, но на снази њинога скраћивања и задебљавања. Да се изврши каки сложени покрет, нпр. скок, морају мишићи редом тачно почети да раде, и енергија свакога иојединце мора по неком извесном закону надоћи, одујмити, нонустити, те да се заузме добар положај удова и тачка тежишна. А како ми то одређујемо енергији мишићној једно извесно време, не знамо данас још. Досадања испитивања ноказала су нам само, како се мишић грчи после бескрајно малог надражаја и како долазп у крајње грчевито стање. А пошто опо бага овде не долази, то морамо узети, да се мишић иокорава нерву, и да се његово грчење у сваком тренутку управља по узбуђеносги живца његовога у тренутку најближем пред грчење. Пошто пак сами ови нерви доносе само оне импулсе што из моторичних ћелица ганглиозних долазе, то је јасно, да меканизам сложенога покрета јесте управо у централиој нерваној системи, и да вежбање у том смислу није ништа друго до вежбање централне нерване системе. Отуда долази и оно неисказано добро, да се један ред иокрета, у коме су се они внше пута чинили, може сад на ново поновити у истом реду, и блажије и јаче но ире, чим то захте импулс вољин. Сва дакле вежбања, која смо до сад споменули, нису само вежбања мигаићна, него, и понајвише, вежбања нервана и мождана. Јован Милер, чија ми излагања у другој свесци његове „ФизиолОгије" изгледају јога по најбоља од свега што је до сада о покретању мишићном иисано, оиазио је ову двојаку ирироду телеснога вежбања, али је није довољно нагласио. Он ноставља једну иримедбу, која сасвим иотврђује ово што ми велимо. Ои вели: да се усавршавање у телесним покретима састоји у отклањању или спречавању нецелисходних покрета, исто тако, као и у вежбању и дотеривању оних, који служе цељи. Дечко се први пут пење уз лествице на рукама. При сваком по-