Prosvetni glasnik

ДА ЛИ II НА ДРУГИМ ИЛАНЕТАМА ИМА СВЕГА

посматрати безбројну нопулацију од животињица сваке ведичиие, и тако их је било много да се није имало где иглом убости. Ове животинљце живе тек неколико минута, наига часови то су њини векови. Њина бескрајно мала величина изискује и бескрајно незнатне животне Функције. Па, ииак, опет је то тек само праг микроскопске васелене. КаД се у иеколико трунака нрашине налази толико остатака од бића која су ту свој живот провела, колико људи од почетка па до данас на земљи није било а можда неће нигда ни бити, онда шта да кажемо о моћним слојевима кретацејске Формације, од којих један мали грумичак од веколико грама садржи милионима ФораминиФера ? Шта да кажемо за полипе, који образују читава острва у великоме океану, и о милијардама ситнијих биљчица и животињица од којих су се образовале нлапине, и које су више учиниле но грдне телесине китова, слонова и других великих животиња ? Шта да кажемо о животу скривеном у равницама и шумама морским? У највећим морским дубинама, спрам којих је висина највиших планина незнатна, у сваком слоју имаде силество животињица што светле ноћу. Ових је животињица на иовршини морској и у самим дубинама морским тако много да оне својим расиадањем дају довољно материје за исхрану већих животиња што у мору живе. Где да нађемо границу плодностп природе кад је њена вечита девиза; универсални живот; кад је довољан само један сунчев зрачак па да се изроје безбројне животињице у једној капљи воде и да образују читав један свет, кад знамо да само једна дијатомацеа може у времену од четири дана да произведе више од 150 милијарди индивидуа своје Феле ? Како да нађемо краја царевини живота кад не само код минерала и биља. већ и у самом царству животињском, нрирода се не задовољава само тиме да расиростре семе свуд где постоји материја, већ их још и нагомилава једну на другу, те тако образује паразитски живот; па и иа самим овим иаразитима иосипа она ново семе и нове к.шце, из којих ће се развити нови

273 ггаразити, који ће то продужити, те се тако на једноме животу развијају многи животи. Па кад на сваком месту, на свакој стопи наше земље, у леденим пределима, у тропској жези, у ваздуху, у води, у земљи налазимо живот — зар можемо, зар има и најмањег основа да помислимо а камо ли да тврдимо да је цела васиона нуста и мртва, а само на нашој земљи на једном атому васионе, да кипти живот у најразноврснијим облицима ? Блискост шш даљина планете од еунца не пресуђује да ли ће на њој бити живота ; јер живот, као особина неразлучна » од материје, ј авиће се на свакој планети па ма колико она била близу сунца или далеко од њега, и тај органскн створ биће организован према условима и приликама дотичне планете н места на коме се појавио — као год што бива и на земљи: на. полима су организми, чија је организација удешена за поларне услове и прилике, а на екватору опет организми, чија је организација удешена према тропским приликама, и условима. Зар да на сваком кораку на нашој земљи наилазимо на живот, а толика остала небеска тела да су пуста и без иједног живог бића ?! Зар на пр. на Јуиитеру да нема ниједног живог бића а. на земљи, која не износи ни 1 | 1400 део Јупитера, да се находи милионима милкона живих бића ?! Ми, који живимо у умереном појасу, кад бисмо отишли у жарке пределе, на екватор, не бисмо могли издржати оне ушшве који тамо владају, и, да не знамо да и тамо ж,иве организми ми не бисмо веровали да има и да може ту бити живота. Исто тако, кад бисмо отишли на полусе или на ледене врхове највиших планина, не бисмо ту могли издржати, и мислили би да тамо ништа живо не може бити, кад не бисмо знали да и тамо, као и у, троиским жегама, живе организми, чија организација, наравно одговара околини и месту где они бораве. Исто је тако тешко човеку. који не зна, замислити да и на другим планетама, ван земље, има света, има живота, јер он мисли да су ус35