Prosvetni glasnik

280

КАРАКТЕРНЕ СЛИКБ

113 ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

наоружани својим сикирама стану иза столица њених гостију, који су још седели и међу собом се пренирали. Кад је слугама дат знак, они ударише на госте, и Франци падаху мртви са својих столица. Краљица је мислила да је тиме утврдила мир; али нријатељи побијених нису тако мислили, већ су мислили да се освете и самој краљици. Код питомих и паметних људи нема више крвне освете. Она се појављује по некад само код полудивљих народа. 4. Еазнени закони и божји суд Код Франака је било закона и дана за суђење још у најстарија времена. У дане суђења скупљао се народ на једно место. Сам краљ седео је у те дане у суду, а у областима вршили су то херцези и граФови. Највише престуиа, који су пред суд долазили, били су крађе, повреде тела и убиства. За сваку погрешку била је новчана казна. Ако осуђени није могао казну платити, онда, му је она претварана у телесну казиу. Веома је знатно то, како су у Франачким законима сви поједини случајеви били тачно одређени. Тачно је било одређеио колико се нлаћа, ако је коме осечен први, други, трећи, четврти, пети прст. Даље, колико кошта један ударац од кога остане модрица, колико други од кога крв потече, колико опет други од кога је кост иовређена. Даље, колико се. плаћа за разбијен нос, за разбијену усну, за осечено уво и за сломљен зуб. За смртни удар једног слободног Франка плаћало се 200 шилинга, једнога роба 35 шилинга, за крађу једног ждренца 45 шилинга. дакле више него за једнога роба. Невештина судија чинила је, те је се од онога који је оптужен врло тешко признање изнудити могло. Судија само упита кривца два пут, па ако он одриче, онда се судија није умео досећати шта даље да га пита. Грозна мучења употребљавана су само за слуге. За слободне људе употребљато је друго • срество, а то је био двобој. Ко победи тај је био нрав, а онај други оглашаван је за кривца. За жене, а, нарочито за оне, које су оптуживане за повреду женске части,

важио је један други доказ невиности, а то је била мазија. То је било овако. Зажаре се велика парчета гвожђа или раниоци, на се тада. или мету на земљу и оптужена личност мора боса преко њих газити, или их мора одређену дужину пута у рукама носити. Осем тога рађено је и овако. Загреје се један котао воде тако да узаври. Тада је оптужени морао загриути рукаве и завући руке у ону узаврелу воду. По том један судија веже рањену, отеклу руку и на иантљику мете један печат. После неколико дана прегледа се изгорело место, и ако се нађе, да је почело зарастати, онтужени се ослобођава. Код таквих случајева није свакад поштено поступато. Личности, које су окривљиване као вештице, а нису се могле распознати, везивате су и бацате у воду. Ако нливају поврх воде онда су оглашаване као криве, а ако потону, онда су оглашаване као невине. Био је још један начин доказивања кривице, то је било искушење на крсту и вршило се овако. Крива страна морала је доћи у цркву и са раширеним рукама стајати пред крстом непомичио докле год свештеник одслужи службу божју. Коме се руке најпре уморе и клопу, тај губи парницу, јер се мислило, да Бог невинима ојача руке. Отуда је то прозвато суд божји. 5. Уточиште у цркви Краљ Хилперих, по наговору своје супруге Фредегунде, осече косу своме сину Меровису и затвори га у манастир. Кад је Меровис пробавио неко време ту, онда га један пријатељ подговори да бега у цркву светога Мартина у Тулу. Меровис ово учини и једнога дана дође у цркву светога Мартина баш кад је епископ Грегор службу служио. Меровис мољаше епискоиа за благослов и он му га иосле многе молбе даде. Већ тиме, што му је дао благослов епископ је узео краљевског сина у заштиту. Тада отпрати он посланике краљу Хилпериху, који му рекоше : ,/Гвој син је овде." Али Фредегунда рече: ,/Го су уводе (шниони), које хоће да увиде, како је сада код краља, и замоли свога мужа да посланике похвата и затвори. И тако посланици епископа турског западоше у тамницу. Тада от-