Prosvetni glasnik

карактерне сдике

из опште историје

281

прати краљ посланнке епископу да му кажу ово : „Истерај из цркве људе отпаднике. Не учиниш ли то, онда ћу Ја целу"област од Тура опустити." Али епнскоп Грегор беше се решио, да чува старо право цркве, и на норуку одговори овако: „Оно што се ннје догађало у време незнабожаца, неће се ваљда догађати у време Хришћана'.' Јер одиста и у време незнабожачко манастир илн црква био је склониште за оне, које неко гони. Краљ Хилперих дође у манастир са војском и захте да му сина издаду. Кад то епискон не хте учиннти, он се не смеде усудити да силу употреби. С тога посла он једнога слугу на гроб светога Мартина, те му овај однесе писмо, у коме га је молио, да му одговори, да ли он сме свога сина из цркве узети или не. Ђакон који је писмо на гроб метуо, оставио је на гробу и један лист чисте хартије на коме ће светац одговор нанисати моћи, и чекао је на тај одговор три дана. Кад на листу ништа не би нанисано, онда га он донесе краљу и он увиде да му светац није хтео одговорити. Али и Меровис затражи спасења на гробу светога Мартина и остави на гробу псалтир, књигу краљева и јеванђеље. Тада проведе он целу ноћ у молитви молећи свеца, да му он. предскаже каква ће му судба даље бнти. После тога постио је три дана, а трећи дан отвори он књиге, нрво књигу краљева, а за тим псалтир. Обе нзреке, које је у вњизи најпре угледао, учинило му се да му несрећу предсказују. Кад је јеванђеље отворио прочитао је ове речи: „Ви знате да ћемо после два дана јести пасху и син човечији предаће се неиријатељима у руке, да га распну." Тада се врло јако препадне, и он покуша да бега. У бегству га ухвати једна гомила краљевих људи, која га задржа код себе. Хилперих је био озлојеђен на становнике Тура ц становнике светога Мартнна. С тога наиадне на варош и околнну н онљачка цркву светога Мартина. Ова прича лено нам казује, да је сваки у оно време налазио заштите у цркви, ако га је ко год гонио. Ко иобегне у заштиту цркве тога власти нису смеле гонити. Тако је било и у Грчкој у старо време.

држава јача I КАРЛО ВЕЛИКИ 1. Шта је Кауло хтео Краљеви од Клодвигове породице били су све слабији и слабији. С тога су код тих слабих краљева задобијали намесници краљевски све већу силу и власт. Један од тих намесника по имену Карло Мартел (топуз) веома се прославио тиме, што је победио Арапе. Арапи су тада (у почетку осмог века) владали Шпаннјом. Из Шианије навале они на Француску. У два маха потуку они страшно Франачку војску. Тада им изиђе на сусрет нови војвода са новом војском, по имену Карло Мартел. Он пресретне Арапе код Тг/ра и Поатг<јера. Ту се отночне страшна битка и Франачка војска одржи сјајну нобеду. Учени људи веле, да би Јевропа данас била друкчија, и да би у њој народи били Мухамедове вере, да их Мартел није зауставио. С тога Карла и данас сматрају као избавиоца јевропских народа од Мухамеданства. Још силнији и мудрији намесник био је Карлов син Шшџн, који је због малог и дебелог а кратког изгледа нрозват „Кратки" Он нпје хтео трнети да слаби владари само носе краљевско име, а други да унравља. Он се договори са папом, те сазваше сабор, на коме решише, да краљ буде онај, који и унравља народом, а не онај, који само носи то име. Тако Пипин Кратки поста. краљ, а иоследњег краља од старе нородице затворише у манастир. Пипин Кратки имао је сина Карла, који је носле његове смрти постао Франачки владар. У Карла је био дух његовог оца Пипина и снага његових јуначких предака, те је он иснунио оно дело које су они разумно и храбро започели. Сила цркве била је с њим и сва његова дела потврђивала је печатом божјега посвећења. Карлова намера била је: да уједини све звмље на заааду у једно велико царство. Са свом снагом радио је Карло да ову своју намеру постигне, и сваку сметњу уклањао је, која му је у томе сметала. За ову своју намеру он је ставио на жртву најдрагоценије благо народно, а то је слобода. Али за немачки народ он је био тво36