Prosvetni glasnik

2/] 2

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОИШТЕ ИСТОРИЈЕ

9. Баш у то време Виљем је морао да брани своју краљевску вдаст од с.иде иапе Григорија "VII. Овај властољубиии папа захтевао је од њега да папској столици подожи заклетву преданости за Енгдеску, и да ношље данак — Петров новчић. У почетку шиљали су ангдосаксонски краљеви овај новац као добровољан иоклон папама, али овај је то почео сматрати као внак потчињености. Виљем одговори да ће новац по обичају посдати, али да он није обећао да ће се закдети папској стодици на верност или да ћо јој потчинити своју државу. Шта више он иђаше и даље. Он забрани свима епископима свога краљевсгва да иду на црквене саборе у Рим. Григорије, који је иначе био врло тврдоглав ирема отпору других кнежева, поступаше са Виљемом врдо бдаго, јер је био јако удаљен. Ади кад је видео да се ласкањем не може ништа добити, отпоче претњама и заповеди енглеском свештенству да не слуша никакву светску вдаст. Виљем се смејао овој заповести. Он збаци све еиископе и игума-не који му се не хтеше нокоравати, не обзирући се на папску наредбу. Мећу тим не беше противан закону безбрачностк (да се свештеници не жене) и допушташе да се светско судство од духовног одвоји. 10. Кад му се већ нрибдижида смрт у његовом се духу престављаху сва деда и сви догађаји које је за живота учинио. Он осећаше како је ништава сва човечија величина и жестоко се кајаше за сва насидна деда, која је извршио. Мучен оваким осећањима давао је црквама и манастирима богате иокдоне. Многим заробљеницима дао је сдободу и заповедио је да се свима дуж

француске границе опустошеним местима накнади штета. Наредио је шта ће бити са државом и цедим његовим имањем. Нормандију и граФСТво Мајне остави свом на.јстаријем сину Роберту. Своме другом сину Виљему остави Енгдеску са модбом, да Енгдеском благо унравља. Трећем сину, своме драгоме Хенрику, није могао ништа оставити осем једну суму новаца и имање његове матере. Но осем тога он је се надао да ће Х.енрик некад своју браћу у сил.и и слави надмашити. И тако умре он у једном манастиру код Руена, 9. Септембра 1087. године у шесдесет трећој години живота и двадесет првој години своје г.ладе над Енглеском. Он је имао велика и ретка својства. Као год што се одликовао тедесном вештином и снагом, исто се тако оддиковао и бистрим разумом, неуморним радом, неустрашимим духом и ретком окретношћу духа. Сваки отпор распаљиваше га, угодности је исмевао, свима неуредносгима био је непријатељ, ни иред тсим на евету није се иокоравао, укек је ишао право својој цељи. Ади при свему томе не може се ипак прикрити да је он више страховит него љубазан био. Њему не достајаше лепог осећања и негкне нарави, чим се Ал®ред одликовао. — Вдастољубље, здружено са строгошћу, била је главна црта његовог карактера. Његова љубав правичности често је бида потчињена државној мудрости, а његова природна напраситост била је често нештедна суровост. Међу тим никако не треба заборавити да је он одрастао нод звеком оружја, да су га увек јавни и тајни непријатељи окружавади, и да су била строга правила нужна, да његово господарство над Енглеском утврде.