Prosvetni glasnik

КАРЛКТКРНЕ СДИКЕ 113 ОПШТЕ ПСТОРИЈЕ

24 3

И1ЕСТИ ДЕО НЕМАЧКИ ЦАРЕВШ И КРАЉЕВИ

Хенрих I основалац вароши. 1. Наеледници Карда Великог нису имали ни куражи ни сиособносги, да очувају поредак у његовом нространом царстну. У то доба није било још утврђено, да нресто наслеђује најстарији син. Отуда настадоше крваве расире међу франачким краљевима и то је трајало све дотле, док се Немачка није одвојила од Француске као засебна држава. Моћни племићи нису се хтели покоравати кемачком Краљу и ратовалису међу собом. Иоред тога још нису била побеђепа два непријатеља Карла Великог, а то су Угри, који су се „Хуни" називали, и Словени, који су обитавали с оне стране Елбе и Одра, у Мекленбургу, Поморанији, Пруској и Пољској. Оба народа често су нападала преко границе, али парочито Угри или, као што су се сами називали, Маџари. Они су били уређени у разбојничке чете. У Немачку су упадали као дивљи скакавци и нусгошили све, што су нагалп. Људе жене и децу, која нису могла брзо побећи, ватали су и терали као робове у Угарску. Ако их каква немачка војска нападне, они побегну. Тек што би се тада рекло: „Хвала богу разбојници су побегли", а они су већ били опет Немцима иза леђа. У цркве и мшастире бацали су они буктиње тако да се пламен високо извијао. Последњи Карминг (од Карлове нородице) који је седео на немачком престолу, био је Лудвиг Дете. Слаби млади краљ оплакиваоје распад и немоћ царства, али му није нико могао помоћи. Он умре 911 године, у осамнаестој годиии. Немачка би се тада опет распала у многе мале државице, да се нису Франци и Сакси здружили и изабрали једног краља, као главног старешину

царства. Они су изабрали саксонског херцега Отона, али он се о трече и препоручи народу да бира Франачког херцега Конрада. Конрад је био добар човек, али он није имао снаге, да уздрмано царство одржи. Осем тога завади се ои са саксонским херцегом Отоном и кад он умре, хтео је његовом сину Хенриху отети очевину. Али он побуни Саксе и они одбише све нападаје Франачке. За времо ове свађе продреше опет Угри у Немачку и опљачкаше је, а Конрад се није могао од њих бранити. 2. Конрад је умр'о са пуно туге и бола. за својом земљом, али је свој живот з.чвршио са најблагороднијим делом. Он је дозвао себи свога брата Еберхарда, херцега франачкога, и у нрисуству многих кнежева и госноде рекао му: „Драги брате! Ја осећам, да је мој живот при крају, за то иослушај мој савет, и посвети сав свој живот и срећу Францима. Ми имасмо војске, оружја и краљевску титулу, али ми немамо среће и снаге, као што су иам оцеви имали. Срећа, мој брате, и најблагороднија нарав код Хенриха је. На Саксима ће остати царство. Ва то мани се неиријатељства, узми ове адиђаре: свето копље, златие гривне, пурпурни огртач, мач и круну, са њима иди Хенриху и учини га својим нријитељем и другом, за навек. Оп је одређен да буде Краљ и заповедник многим народима". Кад је Еберхард обећао да ће исиунити носледњу краљеву жељу, Конрад је умр'о и сарањен је у једноме манастиру. Али Еберхард појаха коња и са својим нратиоцима јахаше нреко брегова и долина до гусге шуме у Харду. Хенрих је био у лову тица, кад му стигоше ритери, јер је у лову налазио задовољство. Еберхард до-