Prosvetni glasnik

252

ПРИПОВЕТНЕ ИЗ СТАРОГ И НОВОГ ЗАВЕТА (УДЕШЕНО ЗА ШКОЛОКУ ИОТРЕБУ)

Дође време, м богаташ умре, и њега сахране. Па мучећи се у паклу, баци иоглед горе, и виде у даљини Аврама, и с њиме Лазара. и у мукама рећи ће : „Оче Авраме! смилуј се на ме и пошљи Лазара, да бар прст свој замочи у воду и овлажи ми језик, јер жестоко страдам у овом пламену. Но Аврам одговори му: „Сине мој! оиомени се, да си ти у свом животу благовао, а Дазар се горко мучио; сад он овде благује, а ти страдаш. Сем тога, између нас и тебе, таква је провалија, да се ,један другоме не може приближити." Тада богаташ замоли Аврама, да се сммлује и иошље Лазара његовој браћи, а њих бејаше пет, и да им каже, какве их муке чекају. Но Аврам одговори му: да они имају Мојсија и пророке, и њих треба да слушају. Богаташ рече: да би они боље послушали онога који би из мртвих васкрсао и отишао да им каже. „Ако они не слушају Мојсија и пророке", одговори му Аврам, „не ће нослушати ни онога, који из мртвих васкрсне." И другу причу исприча Сиаситељ својим ученидима ове садржине: „Кад се ваш слуга врати с поља где је вас дан радио, ко је тај од вас, који ће му чинити услугу ? Зар најпре нећете захтевати да вас послужи, па за тим дозволити му да повечера и да се одмара. И који је тај, који ће похвалити слугу свога, што је извршио све што му је заповеђено ? Исто тако и последоваоци Христови, који су извршили закон, треба смерно да кажу: „Ми смо учинили оно, што смо дужни били учинити."

(Наставак) Две нриче Спаситељвве: једна о жолигви друга о гоме, да се ие треба хвалити кад добра дела чинимо. „У некакој варонш, био је један судија, који —• нити се Вога бојаше, нити се људи стидео. Једна удовица многоје пута к њему долазила, и молила га, да јој некакав спор пресуди, но он то није хтео учинити. Удовица га непрекидно мољаше, и судија најпосле рече: ,,Ма да се ја Бога не бојим, и људи не стидим, но хоћу да исиуним молбу ове удовице, да ми више не досађује. Па тако и уради. Па кад и неправедни судија најзад чини но молби: то тим више и отац небвски учиниће по молитви веРУЈУћих. Друга прича — да се не треба хвадити кад добра дела чинимо, беше ове садржине„Два човека уђу у цркву да се Богу моле. Један беше Фарисеј, а други царинар. Фарисеј у евојој молитви овако говораше: „Благодарим ти Господе, што нисам онакав нао други људи, грабљивци неправедни, или као што је овај овде царинар. Ја постим двапут у недељи дана, а сиротињи дајем десети део од мојих тдоходака." Смирени царинар стојаше тек при уласку цркве, није смео ни бчи подићи горе, но само бијаше се у груди, говорећи : „Боже, милостив буди ми грешноме." Царинар је изашао нраведнији из цркве од Фарисеја. Јер еваки који сам себе узноси, смириће се, а који

се смирава, он ће се узвисити. За време нразника обнове храма, јудеји су питали Исуса: је ли он заиста Христос ? — Он им одговори, да јесте; подсети их на она чуда што их је учинио, и каже им, да је он раван Богу оцу. Јудеји га хтедоше