Prosvetni glasnik

4С0

прописане или наступају као природна посдедица. Међу природним конзеквенцијама, које се у иородици употребљују за поправку рђавог владања, има на пр. оваких: дете се облачи у старе хаљине, ако је своје нове покварило, или не добија никаку нову играчку, ако је своју пређашњу изломило, Ако деца једно другом морају надокнадити, што су изломила или искварила, онда је I

то пре једна од оних казни, које Бедтам зове „карактеристично". Дисциплина конзеквенције огледа се у школи у правилима и наредбама , којима је по сталном реду, одређено владан.е сваког појединце, при чему учитељево расположење и воља, остаје у неколико неприметна. Но што се правила једном утврде и појме, онда се неисиуњавање њихово само собом казни.

ГЛАВА ЧЕТВРТА

ОБЈАШЊЕЊЕ ИЗРАЗА

При претресању васпитних иитања, долазе извесни називи и изрази, који имају великог значаја за решавање важних нитања, а којих је прави значај ипак двосмислен. Неки од њих односе се на духовне способности, као памћење, суђење, уображење; а то све мора се јасно разумети. Исто је тако важно, да се утврди прави смисао, који се разуме под речима: васпитање, образовање, дисциплина за разлику од онога, што се под речи настава разуме. Памћење и његова нега. Са „памћењем штогод утубити" означује се учење таквих ствари, које се могу усвојити без помоћи и саучешћа виших духовних способности: разума и суђења. У ту врсту спадају: имена редова речи у граматици и у језику, у ошпте. Исто тако ми запамтимо догађаје које смо видели, само на тај начин, што они обрате нашу пажњу на се. Велики део васпитања у првој младости састоји се у познавању постојећег поретка наше околине. Па и прве зачетке и основе у мишљењу о узроку и последици ми добијемо простим памћењем.

Но да би то познавање предмета и појава итпло брже, морају ое испунити извесни услови, о којима смо пре говорили, као условима усвајања и памћења. Стварање оваких услова обпчно се назива вежбање и култура памћења. Но сад настаје питање: да ли ми можемо неким начином памћење или снагу усвајања у целоме пеговати или ојачавати? Знање ми можемо стећи и дсбијати. То се зна и признаје. Али, да ли можемо ми и природну обдареност за добијање и скупљање знања јачати и умножавати. Без сумње је правилно, што се вели, да се свака способност вежбањем може ојачати. Међу тим, то се никако не може рећи и за духовне способности без ичега даљег. Памћење је код сваке поједине индивидуе квантитативно ограниченог обима. Овај обим не мзже се проширити или увећати, сем ако би се неке друге духовне способносги стесниле и умањиле, или ако би се хтело, да се на рачун телесних ®ункција духовне снаге у опште нодстичу. Човек може неприродно јако памћење развити на рачун судиље, уобразиље или осећања. Но овако духовно етање не може се желети.