Prosvetni glasnik

4 62 « ВАСПИТАЊЕ изостави, што решењу припомаже , то је човек од суђења. Ади, ни ово се не жоже с нравом назвати неком нарочитом способношћу, која би се могла кудтивисати. Ови случајеви стоје на врло високом стунњу суђења; они показују управо највећу зредост човечијега разума у његовој примени на нарочите области. Ова врста суђења не спада у круг учитељског посла. Али има једна друга обичнија врста суђења, но која се састоји из просте иримене речи, а то је способност схваћања за разлику од голог знања на схваћање и разумевање него на право сућење. При настави се врло често дешава, да се ученик мора да испитује, да ли је неко место, неки принцип или правило које је запамтио, и схватио потнуно. По своме значају не стоје далеко од суђења ни оне интелектуалне операције, кад се из датих расудака нраве закључци или из закључака расудци. Ове су операције, због њихове унотребе, у логици много одређеније и подробније, па с тога се у свези са њом и могу боље разумети, него на ма какав други начин. Уобразиља, Овојеједна пуиозначајна реч, она обухвата духовне операције врло различитих врста, и њеном се употребом могу и најкритичнија васпитна питања замрсити. С једне стране она означује врло узвигаену шункцију, док по другом своме значају она показује крајњу понипгтеност човечијих снага. „Без уображења", вели Годвин, „иема никакве праве ревности за чим узвишеним нити за оним, за чим се тежи ; без уображења нема никакве праве моралности, никаквог дубоког осећања према невољама других људи, никакве трајне и грдачне бриге и марења за њихове интересе". Овом

К А О II А У К А ' Ј= ' =• ■ V ■ . је дефиницијом обухваћена читава гомида различитих духовних снага, пошто се њоме обухвата све, што се нод „симпатијом" разуме. Први значај уобразиље састоји се у схваћању или способности представљања, помоћу које ми можемо да створимо слику о нечему што нисмо видели, при чему нам језик са или без помоћи очигледних цртежа сдужи као медијум представе. У колико ми више сцена и ситуација искуством стекнемо, у толико и ова способност расте и развија се, те по томе, и она зависи од верности нашег памћења за оно што смо посматрали. Тешко да има друге каке могућности, да се ова снага ојача и извеџба, сем добијањем и ширењем знања. Учитељ, и ако би покушао да што год у том правцу чини, мало би иостигао. Истина , ученик може добити извесне извежбаности и лакоће, да извесне ствари по опиеу себи иредстави, али права вештина при оваквоме раду састоји се у самом описивању и ни у чему више. Пренети себе у осећање других људи или иста схватити и разумети, то је вежбање у симпатији или морадном васпитању, а у исто време и једно средсгво за наше уживање у историји, појезији и причама. То лостоји искуством у нашем животу, из наших друштвених диспозиција и добијејеног знања, и не мо;ке се тако лако у школски план унети. Еао свака морадна поука у онгате, може се и ово вештином учитељевом у згодном тренутку брже запамтити, али у колико ја знам, ово се не може чинити но неком утврђеном ллану. Кад се говори о представљању као једној способности, која се може образовати и усавршавати, онда се пада у исто онаку заблуду, као кад се памћење тако сматра. Ученику се може у томе помагати, да он помоћу говора, у свези са скицама или