Prosvetni glasnik

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

449

у замак и да чекају док се из цркве не врати. Чим је он отишао један од сазаклетника (завереника) дуну у рог, а на овај знак остади набодоша на гатанове оштра копља, која су под скутовима сакривена држали. Јога тридесет завереника који су дотле сакривени били дотрчагае тамо. Ових педесет људи освојигае замак и продрегае уиутра. Кад је Ландберг о томе у цркви сазнао побеже дрхтећи у Алпах. Али њега ухватигае и ови слободни људи не хтеше пролити његову крв, већ га само заклегае, да иде из њихове земље на свагда. Кад су тако заузели тврдињу, завереници наложигае ватру на Алпима и помоћу ње објавигае свима у Унтервалду, да је слобода спасена., Сад исти разругаише у земљи Ури замак, који јеТеслер озидао и назвао га „Цвинг ури", а ШтауФакер такође у Швицу разруши господарски замак. Тада настаде радост у сва три кантона и сви су свесрдно благодарили Богу, гато им је био у помоћи против силеџија госнодара. Први Јануар 1308. године, јутро на нову годину освануло је као дан слободе гавајцарског народа. 5. Кад је краљ Албрехт чуо, шта се догодило, јако се разгњеви и закле се да ове „неваљале паетире", тешко казни. Али провиђење је друкчије било наредило. Између многих, које је Албрехт увредио својим властољубљем и отимањем земаља, био је и његов рођени синовац Јован из Швабије. Он је од свога оца, краљевог брата наследио хабзбуршку област и намесништва у Елзасу, Швајцарској и Швабији. Кад је одрастао тражио је од свога стрица да му изда наследство. Албрехт је заваравао свога синовца од времена на време. У пролеће 1808. беше цар сам отишао у Хабзбургаку. Кад је у Бадену био

на ручку — а то је управо било првог Маја — донегае му становници мајске венце. Тада Албрехт узе наЈлепгаи, смејући се метну га на главу свога синовца и рече: „Видите, такву круну можете ви добро носити, друга је за вас још врло тегака." Ово исмевање изазва црну намеру, која је јога одавна у прсима младића зачета. Четири ритера потпомогогае младог и страсног човека у његовој намери. Из Бадена хтео је Албрехт да иде у рајинска поља, где га је очекивала његова супруга. Кад је донекле изагаао навалигае завереници на њега. Један завереник ухвати краљевог коња за узду, а други му притрча са речима: „то је награда за неправду", и удари га конљем у врат. Трећи завереник прободе га мачем. Он гласно јаукну и стропогата се изнемогао са коња. Једна сирота жена деси се ту близу и отрча тамо. У његовом замку, на подножју свога старог града Хабзбург иепусти Албрехт душу. Добри Швајцарци умели су не само задобити своју слободу, већ су је умели и бранити од навале кнежева и племсгва. Леополд, најмлађи Албрехтов син, крену се године 1386. са изученом војском противу „неваљалих сељака", надајући се да ће их лако покорити. У оклопе обучени ритери са дугачким копљима поставили су се у ред. Швајцарци у лаким јелечићима нојуригае са брегова и надаху се да ће пробити гвоздене зидове. Ритери направише један полукруг у виду полумесеца и најхрабрији Швајцарци падоше у јуришу. У тој невољи Арнолд Вижелрид одбаци оружје и викну колико игда може: „Чувајте ми моју жену и моју децу, драги завереници! Ја ћу пут нрокрчити." По т >м јурну на непријатеље са свом жестином, зграби рукама колико год може конаља »и забоде их себи у нрси. Падајући покуче 57