Prosvetni glasnik

530

ЗЛПИСНИК ГЛАВН.ОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

ћеха не остави престо своме детету, и тако је наљаљивала на Душана да се докопа престола. 25. На страни 156. веди Убавкић, да је Душан, вративши се од онсаде Солуна „освојио Босну." То није истина, већ је Душан с војском продро иреко Боснс и освојио Хум. 26. На страни 167. Убавкић вели : да је Душан венчавши се на царство веичао за „мдадог краља« сииа Уроша, и наменио му уараву искључиво над иравом Србијом. Ово је са свим нејасно казано, јер се не зна шта се тада имало разумевати нод иравом Србијом. Под правом Србијом ваља разумевати нрвобитне Српске земље, до Шаре иланине — и то је писац требао објаснити. 27. На страни 205. говорећи о томе : ако би Сази неправним путем заузели земљу властелинску, вели: онда су се могли судити с дотичним кдастелином по закону „светог краља", иа у загради ставља „С. Уроша Дечанског". И осо није истина, јер се у изворима светим краљем назива само Милутии, а у народу се тако зове и Дечански. 28. На страни 248, вели Убавкић, да је чиновнике постављао сам владар по својој вољи, а управитеље градова и области постављао је на сабору. Ово г. Убавкић не може доказати. 29. На страни 275, вели писац: „Сребрних новаца било је од неколико хиљада врсти." То није истина. Још има сличних примера у Убавкићевој историји. III Пачин иисапа г. Убавкића. Из начина писања г. Убавкића моћи ће се видети педагошке и друге погрешке његове књиге, а тако исто и сам карактер и целокунпо васпитање г. Убавкића. Да, природно је да свако дело носи на себи печат свога творца, па тако је и овде : нрочитавши дело г. Убавкића одмах из њега познајемо: коликог је знања, каквог васпитања и образовања, каквог темпераментаи осталих особина наш писац. Тако г. Убавкић пише: а). 1. На страни 3, врсти 10 оздо, вели: „Али тим што је освојена Дачка, није била обезбеђена царевина римска од варвара, као што су се то они — Римљани — надали."

Реч они сувишна је, и требало је ставити само Гимљани или бар норед они ставити у загради Римљани. 2. На стр. 16. врсти 14. оздо вели: „Тада су и Срби, као и други остали Словсни итд." Речи „ други и остали ," на још запетом неодвојене непотребне су. Требало је ставити само једну од њих. 3. На стр. 20, врсти 6 оздо, вели : „Неретви су припадала још и многа острва (Млет, Кркар, Брач и Хвар)." Оно још н многа излишно је, и требало је казати: Неретви су нрипадала и острва: Млет, Кркар, Брач и Хвар; или казати : Неретви су нрииадала и четири острва, па у загради означити која су, јер реч многа не значи четири, већ је њено значење врло интензивно према бројним једииицама. 4. На стр. 67, врсти нрвој, пише: „На југу од нас а до обала Јадранског и јонског мора (гшшући „Јадранског" с великим а „јоиског" с малим словом), налази се једна земља — Албанија која је (у то време . . .) била нод грчком влашћу. Око ово доба неки људи из далека са севсра — нормани и т д." На онда на истој страни, у врсти 9 озго, вели: „ . . . па с тога позове у помоћ Бодина и још нски други народ МлечиКе и т. д." У том насажу излиишо је: једна зсмља — Албанија, и треба само Албанија; но том излишно је неки људи из далска са севера Нормани; а тако исто и оно неки други народ — Млечиће. 5. IIа стр. 315, врсти 14 озго, говорећи о духовништву, вели: „ . . . — виши духовници — имађаху још и врло велике повластице, а то све скупа ишло је у прилог увећању њихове ? моћи, богаштине и рахатнога живота." Ово рахатнога живота непотребно је само по себи, а осим тога непотребно је и с тога што се таким изразима улива мрзост према духовииштву и српској властели; и кад се српска држава средњега века упореди с осталим Јевропским државама тога времена — онда су таки изрази врло неправедни ирема српској држави у опште, по чем је у њој било вазда више демократскога него У ма којој другој. Овако излишних нзраза и епитета пуна је Убавкићева кљига, као што ће се видети из даљег излагања њепих махапа.