Prosvetni glasnik

620

ЗАПИСИНК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

дечији свет вигае зна из традиције но из писане књижевности; а иије потребпо, мислим, да доказујем како је то са свим друкчије у многих других народа. И о животу и раду кнеза Милоша велика већина нашега нижег н вишег читалачког света, а нарочито школска омладина, што зна, зна готово само из нричања; јер оно, што има у школским историјама и историцама о кнезу Милошу, врло је мало, а оно што су нисали о њему Вук Караџић, Сима Милутиновић, Милићевић, Нил Нонов и др. махом је неприступно и непознато ономе свету и није за њега. Али увидети пеку потребу и подмирити је није један исти посао. И ова би се књига највише могла похвалити за то, што нам је за ову потребу очи отворила корећи нас и својим појавом и својом каквоћом за наш немар. И кад још кажем, да и вредноћа нишчева и труд заслужују хиалу, онда сам рекао све што се има рећи у хвалу овој књизи. По свему пак осталоме ова књига не заслужује, да је Главни Просветни Савет препоручи г. министру просвете да јс откуни. За што то, укратко ћу сада показати. 1. Да неко нанише просто, разумљиво и иријатно малу књижицу за омладину или за ширу читалачку нублику, треба да оно о чему нише зна сам што може бити боље готово да зна онако исто, као што знају они, који су о томе велике и дебеле књиге писали. Тога није било у нисца ове књиге. Он нигде не наводи нарочито изворе, по којима је писао, тек се види, да је читао главније изиоре; али то само није доста. Види се, да је о нредмету, о коме је нисао, врло мало знао пре него што је наумио био о њему писати; на онда је набрзо проучио главне изворе и написао ово дело, које је (као и сва дела, која тако постану) испало извод, мршав, сухонаран, на више места таман и тиме промашило свој циљ. За доказ овоме упућујем на опис појединих бојева и битака од 1815 г. у овој књизи. Али ево и неколико нримера крупнијих погрешака, да се види како писцу, кад је писао о књазу Милошу, није самоме јасна била ни главпа ствар, ни време оно, ни околина у којој се тнто догађало, ни људи и обичаји њихови: 0 Теодору, оцу књаза Милоша, вели се тамо (стр. (!) „у књигама се не иише много,

једно што је умро не дочекавши дубоке старости (! а у којој је старости умро, и која је то старост потребна, да се у књиге дође ?!) а друго што се за жииота није начао у јавне аослоие." Колико је ово последње тривијално, толико је и неразложно. У. каке се „јавне послове" онда могао ко мешати? Сви су они онда били у рукама Турака. Отети их од њих, значило је нодићи народ у бој за слободу. „Да је Теша био иука сирота (тако се српски никад не говори о људима), ноказује нам и то, што је Вишља, удавпш се за њега, морала оставити у кући ирвог мужа свога оба сина: Милана и Јакова, а Теши је довела само кћер Стану" (од првога мужа) страна 6—7. Ни једна права српска кућа ни на селу ни у граду, ни оида ни данас, не пушта без великих јада мушке деце с мајком која се преудаје; и овај доказ пишчев о сиромаштву Теодорову само је доказ, да ои ие нознаје ни опште-српских обичаја. Писцу су и Сулејман-паша београдски и босакски везир велики везир (стр. 25, 26). На Љубић је дошао „и Милић Дриичић са једно двеста Црногораца из нахије рудничке." У окр. рудиичком има срез црногорски. Али иисац као да ни сам на чисто не зна каки су то „Црногорци" с Дринчићем били, кад то деци не објашњује. Нахију смедеревску зове писац „смедеревачка" (стр. 62) — према чему би зар казао и: ваљевачка, краљевачка, таковачка итд. 2. Ово што досле рекох, било је доста у потв ду ономе што рекох горе; али има још нешто. Писац нонегде исказује и свој суд о догађајима, износи своје мишљење, иедагошка мудровања и т. д. Ја сам у оиште противан овоме у делима за народ и омладпну. Алп писац ни у том ни.је срећан, бар у овом делу. Пример: у нриступу иоредећи мале иатничке народе с људима натницима, а богате и велике с људима у срећан дан ро. енима, вели (стр. 3): „Човек збиља не зна, шта би сам себи зажелео : ил' угодпост оних првих, или муку ових других. Ја за себе, увек сам волео ове упорне борце, од ових млитавих готована, јер сам увидео, да је њима после мука и наиора, била кора суха хлеба слађа, но онима медени залогаји, до којих су дошли, незнајући ни сами како." Врло лепо и пое-