Prosvetni glasnik

46 ЗАПИСНИК глввног

јер се у њему „понавља све шго је опште лекспкографијско, и све што је једнако," па је још н „два пут и три пут већп" од српског речника?! Најбољи одговор на ово питање јесте наредба министра нросвете ицркв. нослова, по којој је „нарочита комнсија прегдедала и одобрала," да се ирими за сриске школе и штамаа „француско-сраски речник" који је израдио г. Настас ЛетривиК. ирофесор Ђел. школе, на основи и ио илану речника француске академије наука и иоменутих француских лексикографа, а не на основи и но плану српског речника. Који раздози отварају врата наше шкоде тако израђеном Француско-српском речнику, ти разлози говоре, да се прими за наше школе п нишчево дело о фрацуској синтакси које је иЗЈХлђено такође на основи и ио илану што су француска академија наука и стручни научењаци: Уапде1аз, ^ћотопб., Ј\ г ое1 и С11ар$а1 АароИоп 1^а<1аГа, Везс/гегеИе, РоИеот, Е. гб, А, Вгасћек, А. Сћазиапд, и др. усвојили за француску граматику. Ако је да се пореди учебник за француску синтаксу са синтаксом за сраски језик, онда треба да се обазре и на учебнчке других стриних језика у нашим школама, н. пр. латишког и немачког. А кад се ногдеда и на ове учебнике, увериће се, да они нису израђенп „по истом нлану", ио ком п учебници за Срнскн језик. ГГа кад се за учебнике латинског и немачког језика нризнаје потреба другачијег плана, онда зашто да ба се правио изузетак за учебник Француског језика ?! Но да се за који часак и аистрахује од разлике које деле језике један од другога, па да се рекне, да учебнпци разних језика треба да буду израђени сви „но истом илану", питање је: да ли је синтакса за Сриски језик толико усавршена, и тако узорно израђена, да она збиља може да служи као урнек и за учебнике страних језика. Уиоредили се ступањ развитка до којег је дошла наука о језику у великог и науком и цивилизацијом тако напредног народа Француског, са стуињем развитка на ком се налази наука о језуку у малог народа сраског, који је у науци и цивилизацији тек иочетник онда постаје већ и загонетно, откуд да се и један тако скромни учебник, као што ј е

ПРОСВЕГНОГ САВЕТА

„гимназијска школска синтакса за сриски језик", истиче као узорни образац још и за синтаксу француског језика, образац иред којим би имали да устуие синтактични радови и француске академије наука, и свих филолошких великана француских ? ! Али, кад би у нас наука о језику и била на истом стунњу развитка, на којем је у Француза, онет не би могло опстати мишљење господе реФерената, по коме би Француска синтакса требала да се моделише по урнеку и „гимназијске школске синтаксе за Српски језак". Јер, на данашпој висини науке, граматика нема калуиа у који би се дух сваког народх утиснути могао ; нема аисолутних иравила, аистрактних формула што би катедра сриског језика могла да ироглашује и за све стране језике. У њој је нитање само о односима који се мењају и иреображазају, као што се и дух народа развија и усавршава, и којима се размере и облици у сваком језику одређују традицијама, обичајима и самим духом народа. Као што је неосновано мишљење о моделисању Француске сиатакске по урнеку сраске тако је погрешао и мишљење ио коме би у француској синтакси требало изоставити „све што је синтактично". Граматпка има да изучава закопе и дух језика. Закони и дух језика изучавају се упоредним испатнвањем онога што је својствено само овоме или ономе језику. Јер особине говора тек заједно са оним што је оиште, сачињавају целину која иредставља законе и дух језика. С тога учебпици сгранах језнка, као и матерњег, морају да излажу п оно што је опште, и оно што припада својствима само овог или оног језике. Испита ли се дубље, шта је „оиште синтактично", а шта није, онда нзлази , да би се, нзостављањем „свега што је опште синтактично", учебник Фрацуске синтаксе свео у ствари па саме галицизме; а ово би било противно џе само данашњим начелима науке о језику опште, него и „наставном програму из Фрацуског језика за паше гимназије" наносе. Једна од главнијих махана сгаријнх учебнпка за стране језике и јесте у томе, што не предетављају ону целипу , у којој се огледа дух језика, него се губи у поједипо-