Prosvetni glasnik

31*

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТПОГ САВЕТА ? 4 3

Записник Главног Просветног Савета

САСТАН4К СССУП 19. Марта 1886. год. у Бсоградј Били су: аотиредседник Н. .Дучи-ћ архим.; редовни чланови-. Ј. ПециЋ, др. Ник. Ј. Петровић, Љуб. Ковачеви-ћ, Ђ. Козарац, Драг. Плајел; ванредни члапови : М. АндоновиЋ, Јев. Ђор-ђевиЋ, Петар Живковић, д-р. В. Баки11, Жив. ПоповиЋ и Лаза ОбрадовиЂ. Пословођа: Мил. Маркови^. I Прочитан је и иримљен записник 306. састанка. II Сасдушан је усмен извештај паставног одбора о предлогу „закона за установљавање женскнх радеичких школа". За овим је прочитан исти законски предлог у целини без икаквих измена, и отпочела се дебата о усвајању или неусвајању овога предлога у начелу. Пошто је већина чланова исказала своје начелно гледиште о овоме законскоме предлогу, стављено је начелно примање или непримање овога предлога на гласање и, са 8 противу 4 гласа, одлучено је: да се законски предлог за установљавање женских радничких школа овакав какав је, а ни с изменама, које је у њему учинпо наставни одбор, не може примити; већ да се изнађе у архиви Просветнога Савета ранији предлог законски о реорганизацији свих школа у Србији, где се налази израђен и предлог о радничким школама и, да се овај предлог упути на призрење г. министру просвете. III Прочитан је реФерат комисије одређене да прегледа и оцени три дела „Историја српскога народа за IV р. основних школа у Краљевини Србији- која су поднета министарству просвете на основу расписапог стечаја и упућена на оцену Главном Просветном Савету. РеФерат комисије гласп: Главном Просветном Савету. Прегледали смо Сриску исгорију за IV ризред оеновних школа у Ераљевини Србији"

у трп рукописа од тројице писаца и част нам је о њима поднети овај извештај. I. Рукоиис, на којем има мото: „Човек за човека, све за човечанство". II ако у овом рукопису има мање историјских иогрегиака него у друга два, опет се у њему налази и доста и крупних неистина. Једна од највећих махана овоме рукопису та је, што је писац етнограФСке границе српског народа нетачно и на штету нашу повукао. Пдентификујући полптичне међе српског народа из половине X века са етнограФским, он ппше: „У половини VI века почели су се старп Словенп спуштати из своје старе постојбпне .. .. у просторије средњега и доњега подупавља. Одавде пред крај VI века насилно су упадали на балканско полуострво. Ови Словени, који су са оружјем сузбили староседеоце, заузели и населили сву византијску Далмацију .... били су наши преци Срби и Хрвати". — Ну одмах за тим поправља се, јер вели, да су се Срби населили на југу до Митроваце на Косову а на истоку „скоро до реке Тимока;" али на стр. 16. одустаје и од тога, по чем тврди, да су нрки од срнских владалаца ире Немање „ујединили сва српска племена"! Кад овако писац мисли о етнограФским међама српског народа, није никако чудо, што је Душан освајајући Маћедонију, по истоме писцу „пролазио кроз туђе земље," и што су, испод Митровице, живели Грци, а нреко Саве и Дунава Маџари, ма да су се овп доселили после Срба и Хрвата готово три века доцније. По писцу „Бугари, народ Финско -турскога порекла, доселили су се још ире Срба" на балканско полуострво, а зна се, да су се они доседили 679 г. 0 Ћирилу и Методију пише тако, канда су међу Србима проноведали хришћанство и превели свето писмо на словенски језик „да би се још сталније утврдило хришћанство међу сриским племенима"! (стр. 7.). За владе Немањића по писцу није било слободних грађана и људи (стр. 17), а то нпје истина.