Prosvetni glasnik

272

леио и седми разред. Ииико не вели сад ништа противу тога, јер сваки увиђа да је добро. Исто ће тако бити добро и још боље, кад се заведе и осми разред у реалкама. Немам шта друго да кажем до то: рад сам да што више олакшам деци учење и то желим да постигнем нре снега у млађим гимназијским разредима, јер су деца ту још мала и нсразвијена. Ту је номоћ и најпреча, јер се ту претрпаност пајпигае и осећа, но исто тако мора се захтевати поштен и тежак рад од оних што броје 17, 18 и 19 година свога живота, јер се у тим годинама највише и да урадити. Осим деветнаесте године могла би се моЈке бити тражити и двадесета година. Зашто ја спомињем баш и диадесету годину? За то што у свезв с тим имам на уму, и још нешто што сад истина ностоји, но што ја нисам у стању да безусловно одобрим. Као што вам је познато, постоји наређење , по коме деца која наврше деиету годину могу бити примљена у гимназију. Мепи се чнпи да је то сувише рано и ја намеравам да тражим да се узакони: да ире навршене десете године не сме ни једно дете бити примљено у средњу школу. Може бити некоме ће се учинити да се тиме крње права родитељска ; мени се не чини тако. На жалост, има родптеља који пигита друго не желе ио да им деца не буду као и остала деца, већ нрава чудо-деца. И будите уверени, у средњим се школама много пати од те ирезреле деце; питајте само господу наставнике из средњих школа,". Даље је мпнистар изјавио да инје задвојаку поделу средњих школа, а није ни за белгијске установе, јер се у њих сувише рано отночиње са стручном наставом. Па онда наставља овако : „Не нрипадам онима који су заљубљени у реалке. Признајем да су реалке великих и сјајннх резултата показале; у њима се доиста много ради; из њих су изишли миоги с великим и богатим знањем ; али ја бих, у интересу свију њих, више волео да су свршили гимназију. Верујте ми, господо, људи који излазе из гимназија 'много су употребљивији од оних што свршавају реадистичке школе. Спомењепа су овде три министра, три човека који су данас ја то прпзнајем — изврсни .лржавници, и ако нису, као што наномену г. нредговорник, ре-

довно школу довршили. Л.епо; па је ли то доиста некакав разлог противу наших испита зрелости ? Не верујем. То су људи изврснога дара и ванредне способности; то је оно што је ту од предсудна значења, а није испит зрелости. У школама пак не граде се наставни планови и програми ни за таленге ни за неталепте. У школп се радп да из ње изиђу ваљани и солидни људи средње способности. Тога се начела ваља држати при састављању наставних планова. Шта може да ностигне дете или младић средње способностп, а шта не може ? То се ваља питати, а не, да ли може то постићн онај ко.ји има дара, као што се наставнп плановн не пронисују ни за оне који немају никака дара. На против, ја никако не желим да свршавају гимнд.зију они који немају никака дара, па били они богати или сиротни. Што сетиче сиромашака, ја ћу може бити у неколико изменити досадашњу просветну политику. Ја желим да сиромах којп има дара нађе пута и начина да дође до университетских штудија , па и преко универсигета до јавнога живота. Нама ће требати његов дух. Тако ће се ићи на руку да и они из нижих слојева доспеју у више кругове друштвене- На томе и почива друштво; без тога оно не може ни бити. Али друштву не треба у вишим школама сирогиња која никака дара нема, јер така је сиротиња напаст, управо опасност, која се обично и не узима на око као што треба. Овим сам хтео да вам скренем пажњу на благодејања, а ја ћу се носгарати да се она, било снајањем било другим нутем, увеличају и да се дају само ваљаним, даровитим и потребитим младићима из народа, и то у обилатој мери". На завршетку рече министар : „Мора се гледати да се учење олакша деци ; време је дошло да, се мисли о реФорми наставног плана гимназијског; дошло је време да се мисли и води рачун о захтевима које нам сам живот износи и о оним жељама које сам народ с правом иставља. Но све то, што има да се тек уради, не сме се нн за длаку померити од начела да се мера знања која се данас задобија у средњим школама не смањује ни у колико, него да мора, ако ништа више, остати иа досадашњој висини својој. За то пак нема другог пута и начина, него да се време за које се мора аћи у гимназију