Prosvetni glasnik

ДУХ НАСТАВЕ И ВАСПИТАЊА

451

да се изврши у телу па да ове исте живчане радње раде како ваља. Замислимо само један једини орган колико може да нанесе вреда и сметље живчаној радњи, кад се он разболи. Оставнте срце, које кад престане, престаје и живот. Оставите и плућа и дисаве, које кад се угуши, угушује се и живот и животињче умире у највећим грчевима и мукама. Оставите и друге унутарње органе, са чијим је радњама опет цео живот тако тесно везан. Него узмимо само нешто мање и површније. Угануда се нога иди рука, слонио се један прст, посекао се човек по падцу, опрљила се кожа на једном једином месту, поштетио се један зуб изнутра, покварио се желудац и боли трбу, појело се нешто мало више или несварљивије, изнурили се мишићп, и т. д. и цела је нервана система узпемирена и болесна. Убод један иглин довољан је, да је сву потресеи да јој промени унутарње покрете њене. Мало чиста свежа ваздуха,невидни мирис цвећа, трунак бибера или комадић шећера, јасна боја или писак каки, гутљај вина, каве плн ракије — све је то кадро, да је раздражи и да јој норемети нокрете њене и рад њен. Што год утиче на крв, утиче и на нервану систему ; што год мења крв, мења и стање и рад мозга и духа. Замислимо само, да живац не може да ради без крви. Ако препречиге, да му крв не може доћи, он је мртав. Уверите се ако хоћете и самн ево овако: Притисните једно око или оба са стране од слепих очију, подржите дуже, и ви ћете видети да полако све више и више губите вид, док најпосле испред вас не буде мрак при свем том што је дан и што су вам очи отворене. Тојезато, што сте притисли ону жилу која оку доноси крв, и оно сада без крви не може да ради. Чим дигнете прст, крв почне да долази, и вама се повраћа вид. И што више крв придолази, све јасније и боље видите. Такојеи са свима другим живцима. Тако је и са главом њином, мозгом. Ако нема крви у телу, или му не долази, нли није добра, он не може да ради. Ако нема крви, ствар је јасна, нема вам нн живота, па нема ни мождане или умне радње. Ако је и има, па се снречп како, да не долази, опет је резултат таки исти. У моменту н. пр. кад се човек јако уплаши, онје сасвим блесав и не уме ништа да говори. То је за то, шго не може да мисли, јер је сва крв од

мозга и с поља од коже нојурила унутра срцу. У томе моменту п мишићп малакшу и у јачој мери, изгубе сву своју снагу, опет просто за то, што су лпшенп крви. А како јекадје крв покварена, то сведоче толике разне болести, где духовпа радња сасвим престаје или се окреће наопако, передовно, ненормално, а то је лудило. Из свега тога ми виднмо, да дух није нешто самостално и независно од тела, већ да је као крајњи производ свих радња његових, и да је с њиме веома гесно и нераздвојно везан, и да најмања измена и утицај на телу производи мене н утицај на дух. Ис тога се паметно развијање и васиитање нпкад неће везати само за једну кору мождану, а још мање да ће замишљати неки ветар одвојен од тела, већ ће пазити и развијати цело тело као основицу, носиоца и производиоца духа и духовнога рада, и тако ће развијати целога човека. Сад смо готови, да одредимо штајеваспитање. Из свега досадањега ми видосмо у чему ће да се састоји прави задатак његов, и сад можемо да изведемо на кратко једну дефиницију, и кажемо овако: Васиитање је брига наша, да се све органске радње нашега васаитаника врше иравилно, те да и центар пин мозак и његова кора могу вршити свој иосао снажно, живо и иравилно. Као што видимо, ово је мало дужа и деФиниција и објашњење. Али је она у исто време млого и поучљивија. Јер, нама већ неће бити сада свеједио, шта и коликоједе наше дете, или наш васпитаник. Већ нам сад није свеједно, да ли он живи у загушљивом и мочарном ваздуху, или у сувим и светлим становима. Већ нам није свеједно, да ли њега нешто боли, или не, да ли је жедан, илн не. Већ му нећемо говорити да онере руке само за то, да су беле и „лепе", да се умије и измива за то, што „не ваља" да је прљав, што је то „неуљудно" и „гадно", већ за то, да кожа боље исиарава и да се крв чисти, да боље рани живце и мозак, те да боље о сећају и мисле. Нећемо им сметати и задржавати их да не врше нужду телесну, и то не за то, да не учине што не ваља, већ за то, што је то шкодљиво задржавати, и што то смеће нашој нерваној системи да ради како ваља. А што је најглавније, ми нећемо децу 57*